Glas Juga - Nezavisni list sa Kosova i Metohije - Срби у Македонији

Glas Juga - Nezavisni list sa Kosova i Metohije - Срби у Македонији

Срби у Македонији
Старо Нагоричане
Доношењем новог закона о локалној самоуправи, поново је установљена општина Старо Нагоричане. Од тада, изграђена је основна инфраструктура и осипање становништва се зауставило

Општина Старо Нагоричане једна је од две у Републици Македонији у којој је власт непосредно формирана на челу са једном српском странком, пошто су Срби, према новом македонском закону, иако не већинско становништво, у њој пристни у “значајном проценту”. Налази се на самом североистоку Македоније, непосредно поред Куманова, и обухвата област Козјака, горње сливно подручје реке Пчиње. Непосредно се граничи са државном заједницом Србије и Црне Горе за коју је везује пут преко манастира Свети Прохор Пчињски.
Највећа а најмања
По својој површини, то је једна од највећих општина у Македонији. Простире са на 360 квадратних километара. Али, на тој територији живи свега 5.000 становника - од којих 27% је Срба - у 33 насеља, што је чини једном од најређе насељених у бившој југословенској републици. Према западу протеже се долина поред реке Пчиње са великим плодним површинама, док је на источној страни брдско-планинска област са пуно шуме и пашњака. Оваква рељефна структура омогућава бављење и земљорадњом и сточарством, што су претежно и једини послови локалног становништва. Иако је крај погодан за виноградарство, а сељани производе квалитетно вино и ракију, они то за сада чине углавном за сопствене потребе.
Седиште општине је истоимено село Старо Нагоричане, административни центар који се као средиште Нагоричке нахије помиње у турским дефтерима још у 16. веку, док су друга села прилично разбацана. Гранична линија дели многа имања тако да има случајева да је у појединим рубним домаћинствима кућа у једној а башта у другој држави, док поједина чак и струју добијају из Србије иако се налазе у Македонији. Везе са Србијом су јаке, граница се прелази без пасоша, средњошколци се школују и у Врању исто као и у другим оближњим местима.
На челу општине налази се градоначелник Власта Димковић, иначе дипломираним инжењер агрономије и члан Демократске партије Срба у Македонији, која у Собрању има једног посланика. Председник ове партије Иван Стиљковић напомиње да они дају подршку коалиционој Влади у Скопљу, која, по његовим речима, започиње да обраћа пажњу и на положај и права Срба. Иако македонске власти не уплаћују предвиђена средства у општински буxет, тако да се већина пројеката у општини реализује путем страних донација, долази до помака у пружању помоћи и стварању законских оквира за ефикаснију самоуправу и очување националног идентитета Срба.
Историја и будућност
На територији ове општине кроз векове су уз Македонце у миру и слози присутни и Срби, а у дугим периодима постојала је и српска државност. Овај крај је саставни део онога што се некада називало именом Стара Србија, као област где се утемељила немањићка држава. Древни православни храмови и други споменици сведоци су тих времена. Најзначајнији културно-историјски и верски објекат у општини је Црква Светог Ђорђа коју је у XИВ веку подигао краљ Милутин. Потребно је од верских објеката поменути и манастир Забел, такође из XИВ века, у ком је постојала и позната школа за свештенике. У самом селу налази се још и испосница Светог Прохора Пчињског.
Од великог значаја је спомен костурница на Зебрњаку где су похрањене кости српских војника изгинулих у Кумановској бици, која је и симбол краја Отоманске империје на Балкану и једном годишње зборно место свих Срба у Македонији поводом традиционалног парастоса.
И поред тога, Срби су у Мекедонији са пуно муке и последњи међу бројнијим етничким заједницама у Македонији уставним променама 2001. године изборили статус једног од пет признатих народа, што се истиче као први и најважнији корак у започињању решавања њихових националних проблема и потреба.
О постојању живота на просторима општине Старо Нагоричане у још даљој прошлости сведочи Татићев камен у селу Кокино, који је заправо врх угашеног вулкана одакле су се, према претпоставкама, у току другог миленијума пре нове ере вршила астрономска посматрања, што га чини најстаријим опсерваторијумом на Балкану. Ту је и Костоперска стена, импресиван вулкански излив у селу Младо Нагоричане који представља заправо природни споменик и велики раритет.
Од локација важних за потенцијални развој туризма издвајамо још Бању Стрновац, извор геотермалне лековите воде удаљен свега километар и по од центра општине. Занимљиво је да је то раније био вир у ком су мештани лечили стоку. Данас ова бања привлачи све више људи. Ту је поводом 60-годишњице од оснивања АСНОМ-а и прошле године отворени Спортско-рекреативни и меморијални центар АСНОМ у селу Пелинце.
Време заостајања
Општина је све до 1965. године, када је укинута, бележила значајан економски и демографски напредак. Након тога она је укинута, а у време општег осавремењивања и изградње у Југославији била је потпуно запостављена, чиме је започело њено заостајање и миграција становништва, углавном према Куманову и Скопљу, али и урбаним центрима у Србији. У том периоду бележи се и велико осипање Срба, када је општина са 16.000 становника спала на данашњи број.
Доношењем новог закона о локалној самоуправи, поново је установљена општина Старо Нагоричане. Од тада, економске прилике су се донекле стабилизовале а осипање становништва се зауставило. Дошло је и до, додуше за сада још ретких, случајева повратка. Узрок томе је и, према речима мештана, велика незапосленост и беспарица који владају у Куманову и другим местима где су се Старонагоричанци одселили. Сада се неки од њих враћају или долазе викендом и током одмора да би се бавили земљорадњом и, како кажу, нашли мало мира од градске вреве. Власта Димковић напомиње да је на тај начин за општину везано додатних 5.000 људи.
Ипак, приметан је недостатак привреде које општинско руководство покушава да покрене преко пројеката за чије финансирање добија донације претежно од међународних организација и фондација. У општини не постоји ниједан привредни објекат а до скоро није практично постојала ни основна инфраструктура. Средствима Ју-Ес-Еј-Ај-Ди-а од 150.000 евра изграђен је регионални водовод, скоро сва места места добила су струју а преко 60% домаћинстава добила су и телефонске прикључке. Изграђена је и путна мрежа уз помоћ Европске агенције за реконструкцију и развој, средствима из буxета општине и Владе Републике Македоније. Велики је значај и изградње нове амбуланте тако да се за основне лекарске прегледе више не мора одлазити у Куманово.
Младе у Старом Нагоричану највише погођа недостатак места за излазак и културних и забавних активности. Не постоји Дом културе, биоскоп, па чак ни кафићи. Омладина се углавном скупља испред неколико продавница у селу. Ситуација је донекле поправљена изградњом спортских терена у Старом и Младом Нагоричану, формирањем дечјег и омладинског културно-едукативног центра као дела Пројекта за подршку општинама и низом семинара и културних манифетација које општина у сарадњи са многобројним организацијама спроводи.
Тања Трајковић-Ђорђевић има 25 година и запослена је у општинској администрацији. Рођена је у Старом Нагоричину, где је и удата. Каже да млади немају никакву забаву, да не постоји културан живот и да се “живи ко на селу”. Живот, каже, генерално није лош али је велики проблем то што млађи људи нигде не раде. Ипак, у последње време нема као раније одсељевања у Куманово, “зато што ни тамо живот више није лак”, а и због того што би сви они волели да остану у свом родном месту и ту заснују породице. Каже да би помак представљало и отварање посластичарнице и кафића. У Куманово одлази често због куповања гардеробе, док у Скопље и у Медвеђу, где има рођаке и по оцу и по мајци, одлази једном годишње.
Дејан Јовчић је тридесетогодишњак, ожењен је, отац двоје деце, и директор је Јавног комуналног предузећа “Козјак” у Старом Нагоричану. Каже да се млади окупљају само на спортским теренима и испред продавница где је обично постављено по неколико столова. “У периоду од 1965. до 1996. године, када је била укунута општина, држава ништа није уложила да се нешто направи и млађи свет задржи. То је и основни разлог због кога су многи млади отишли. Ипак, са затварањем фабрика по градовима, неки се враћају јер ни тамо више нема перспективе, они што су остали немају више где да оду, па се мора живети и на селу и бавити пољопривредом”, закључује Дејан.
Школе и медији - чувари језика
У општини постоје четири основне школе у којима наставу похађа 400 ученика. За Србе је најважнија Основна школа “Светозар Марковић” у Старом Нагоричану, једина у Македонији где се настава од првог до осмог разреда изводи на српском језику.
Тања напомиње да је проблем што у школи на српском нема довољно деце, мада је у последње две године нешто порастао. Радује је и то што се од следеће године најављује и оснивање забавишта, тако да ће деца моћи да стичу у Старом Нагоричану и предшколско образовање.
Иако се у целој Македонији слуша музика на српском а београдске телевизијске станице су путем кабловске мреже и сателита - Старо Нагоричане је и у домету појединих – најгледаније, информисање везано за саме Србе у Македонији и њихове потребе је веома лоше. Општина Старо Нагоричане већ годинама покушава до добије дозволу за локални радио на српском језику, али се њихов захтев без образложења упорно игнорише.
Наша саговорница Тања каже да сви у Старом Нагоричани, па и у Куманову, слушају српски турбо-фолк. Државну македонску телевизује не гледају јер, како наводи, “нема шта занимљиво да се види”. Најгледаније телевизије су РТС, Пинк и Б 92, а најслушанија је врањска радио станица “104”.
Најтежи је заборав
Након посете Старом Нагоричану, стиче се утисак да се живот Срба упркос тешкоћама успео одржати. Осипање је заустављено а постоје и могућности повратка и напретка. Нада постоји у свим нашим саговорницима. Поред њихове предузимљивости да предложе пројекте за развој и очување националног идентитета, потребно је да помоћ пристигне и са других страна. Овде су очи окренуте колико ка Скопљу, толико и ка Београду. Макар и симболична помоћ србијанских власти значила би пуно за Србе из Старог Нагоричана. Барем да се у матици за њих зна, да понеко и о њима мисли.

---

ЗЕБРЊАК
На брду Зебрњак усред Кумановске равнице, на надморској висини од 511 метара, налази се спомен костурница подигнута у славу и част погинулим српским војницима у Кумановској бици 1912. године. Тада је српска армија под командом престолонаследника Александра Карађорђевића уз подршку локалног становништва извојевала одлучујућу победу у ослобађању Македоније од османлијског ропства. У овој бици погинуло је 1.207 српских бораца, 603 су нестала а рањено је њих 5.212. Овај монументални споменик завршен је 1937. године по пројекту познатог београдског архитекте Момира Куруновића, када је и освећен и у њему сахрањене кости српских војника. Током Другог светског рата, маја 1942. године, његов торањ је срушен од стране бугарских фашиста уз помоћ месних гаваза. Костурница на Зебрњаку, иначе грађена од најтврђег базалта и армираног бетона, бија је висока 48,5 метара па се за време ведрих дана са њеног врха могло видети и Скопље.
Прошле године избио је и спор општинских власти са централним које су дозволиле грађевинском предузећу “Гранит” из Скопља ископавања и минирања у непосредној близини споменика што га је могло оштетити. У последње време иде се ка смиривању ситуације и, према речима Ивана Стоиљковића, започели су разговори Министарства културе Републике Србије и македонских власти око обнове споменика.

---

БИСЕР КУЛТУРЕ
Цркву Свети Ђорђе у Старом Нагоричану подигао је 1313. године Свети Краљ Милутин на темељима старе византијске цркве из XИ века. Према легенди, у близини цркве је 28 година у испосници живео Свети Прохор Пчињски који се ту сусрео са будућим византијским царем Романом ИВ Диогеном коме је прорекао успеће на трон. У знак захвалности Диоген је касније на том месту подигао цркву.
Црква је грађена од камена и опеке, у византијско-српском стилу, налик на Студеницу и посебно на Грачаницу. Фрескопис је од непроцењиве вредности и један је од најлепших на Балкану, а радили су га најбољи средњовековни сликари тог доба Михајло и Еутихије.
Црква је проглашена спомеником културе првог реда и налази се под заштитом УНЕСКО-а.
У Македонији, где кулминира спор око самосталности или аутономије македонске православне цркве у односу на Српску православну цркву, и само помињање чињенице да је већина средњовековних цркава подигнута од стране српског владара, може изазвати полемику и проблеме. Тако да су сви наши саговорници углавном избегавали да говоре на ову тему.

---

И ПРОБЛЕМ И РЕШЕЊЕ У ШКОЛАМА
Основна школа “Светозар Марковић” у Старом Нагоричану има традицију дужу од 80 година. Од првог школског часа 1924. године настава се обавља на српском језику. Први учитељ је био Коста Цветковић из Врања. Данашња школска зграда подигнута је 1968. године и углавном задовољава потребе ученика. Има осам учионица, кабинет, фискултурну салу и библиотеку. Седамдесетих година овде су се одржавали песнички сусрети “Априлски цвркуту”, када су школу посетили Десанка Максимовић, Мира Алечковић, Qубивоје Ршумовић и многи други српски књижевници.
Највећи проблем ђацима и наставницима представља недостатак појединих уxбеника и лектире на српском језику. Акцијом Радио Београда “Књига солидарности” претпрошле године, школа је на поклон добила око 2.000 књига на српском језику од својих вршњака из Београда и многих издавача.
Иначе, у Македонији је изразит проблем то што деца српске националности не похађују наставу на српском, што временом доводи до заборављања језика, у крајњем и до губитка националног идентитета и асимилације. Према речима Миодрага Ценића, новинара магазина на српском “Поглед” и члана Комисије за информисање НВО Уједињена српска заједница која окупља скоро све организације Срба у Македонији, разлози су бројни. Најпре је ту велика сличност македонског и српског језика па родитељи сматрају да то не представља неку разлику и проблем. Потом, ту је и страх од издвајања и могућих проблема у каријери који је присутан међу Србима који заузимају бројна истакнута места у свим областима јавног и привредног живота и међу којима је број високообразованих изнад 30%, што је далеко више него код свих других етничких заједница у Македонији, укључујући ту и већинску. На крају, ту је и питање непостојања средњих школа на српском, па радотиље зазиру како ће им се деца након основне школе на српском снаћи у наставку школовања и даљем праћењу наставе. Резултат свега тога је да Срби у Македонији претежно не знају да причају матерњим језиком.
Ипак, и овде се бележи известан напредак. Иван Стоиљковић напомиње како су току преговори о отварању српске гимназије у Скопљу. Решење овог проблема амбасадор Србије и Црне Горе у Македонији Бисерка Матић види у реципрочној размени учитеља и наставника из Србије и Македоније, чиме би се омогућило квалитетно образовање на матерњем језику и Србима у Македонији и Македонцима у Србији.

Предраг Радоњић

Власта Димковић, председник општине Старо Нагоричане
БУДУЋНОСТ ПОСТОЈИ
Мислим да постоји добар капацитет општинских органа и администрације и жеља да се достигне висок степен професионализма који ће нам омогућити да ефикасно решавамо наше проблеме

Са градоначелником Властом Димковићем, “сеоским” како у шали каже, иначе дипломираним инжењером агрономије, разговарали смо о ситуацији у општини Старо Нагоричане где власт формира коалиција на челу са Демократском партијом Срба у Македонији чији је члан.
Можете ли нам за почетак рећи нешто уопштено о општини коју водите?
- Општина Старо Нагоричане налази се на северу Македоније и има 50 километара дугу границу са државном заједницом Србијом и Црном Гором, то јест Републиком Србијом. У општини има 39 насељених места са укупно 5.000 становника. Општина је веома сиромашна, становништво се већином бави пољопривредом а само мали број је запослен у оближњем Куманову. Многи који су раније биле запослени сада се враћају на село.
То је са једне стране позитивно за вашу општину?
- Да. Ипак, ми се морамо борити за то да се поред пољопривреде и сточарства код нас покрену и неке друге привредне активности за које постоје предуслови и које би могле донети бољи живот за све становнике општине, и Србе и Македонце.
Постоје ли могућности за пласман пољопривредних производа из овог краја, што би проузроковало и њену већу исплативост?
- Распадом СФРЈ смањило се некадашње велико тржиште. Ми смо били махом усмерени на југ Србије, а сада робу углавном пласирамо у Куманово и нешто у Скопље. Међутим, у Македонији имате пољопривредне производе са југа републике који су много јефтинији од наших тако да ми ту конкуренцију не можемо да издржимо.
Шта сте ви заправо добили новим законом о децентрализацији?
- До сада нисмо имали ништа. Све је било у рукама централних власти и дириговано из Скопља. Пре свега путем притисака међународне заједнице дошло је извесних промена и ја се надам да ће грађани ускоро имати своју, и то праву власт. То значи да ће у својим рукама моћи да имају проблеме који их тиште, да их решавају са локалном влашћу и да локална власт буде спона између њих и централних власти. Конкретно, у наша овлашћења постепено ће прелазити делови овлашћења у областима просвете, примарног здравства, социјалне политике, противпожарне заштите, урбанизма и, што је најважније, финансија. То значи да ћемо ми све више имати у својим рукама онај део колача којим су до сада располагале искључиво власти у Скопљу. То су значајне ингеренције за чији пренос је потребно пуно времена и ми очекујемо проблеме, али сматрамо да је процес започео и да се не може зауставити.
То значити и ваше веће обавезе и одговорност према бирачима. Имате ли ви механизме да реализујете ваша овлашћења?
- И до сада, када нисмо имали готово никаква овлашћења некако смо се сналазили и реализовали одређене пројекте. Мислим да постоји добар капацитет општинских органа и администрације и жеља да се достигне висок степен професионализма који ће нам омогућити да ефикасно решавамо наше проблеме.
Реците нам нешто о ситуацији у школству?
- У Старом Нагоричану имамо три основне школе, од којих је једна на српском, коју сам и ја похађао. Број деце је значајно опао, али се у току претходне године примећује благи пораст. Укупно има 400 ученика од којих око 100 похађа школу на српском.
Каква је ситуација са локалним медијима? Имате ли потребу и капацитете за њихово основање?
- Имамо велики проблем на пољу медија који покушавамо да решимо већ четири и по године од када сам ја председник општине. Већ првих дана мог доласка на функцију поднео сам захтев Радио-дифузној агенцији у Скопљу за добијање фреквенције за локални радио за чије оснивање је претходно одлуку донео Савет општине. Међутим, ми до данас ту дозволу нисмо добили. Потреба за локалним медијима постоји, она је велика и ми имамо капацитете за њихово вођење. Централна власт информише о главним догађајима у републици и у свету, док на локалном нивоу ми немамо баш никакво информисање.
Имате ли снаге и могућности да сачувате и унапредите општину и дентитет Срба у њој. Постоји ли перспектива?
- На овим просторима Срби су живели, живе и живеће. На то нас опомињу и наше многобројне задужбине овде. Наша деца и унуци неће заборавити традицију дедова и прадедова коју ћемо им пренети.
Имамо 16.000 хектара обрадивих површина средњег квалитета, 12 хиљада хектара пашњака, седам хектара шума, реку која протиче кроз нашу општину, минералне воде, глиништа која се могу експлоатисати за керамичарску производњу, вредне туристичке локалитете и објекте, тако да перспектива за развој општине и улагања свакако постоји. Створићемо једну богату, малу европску општину која ће се приближити градским срединама у окружењу. Ако будемо имали велике градове који ће бити европски, тада ће и мале општине то бити. Изградњом инфраструктуре и отварањем нових радних места изједначићемо квалитет живота са оним у градским срединама, тако да ћемо пружити будућност онима који желе да остану, а готово сви становници желе да овде заснују и своје породице.

Разговарао Живојин Ракочевић

macedonia :: staro nagoričane municipality

macedonia :: staro nagoričane municipality

NOTE: By the 2003 territorial division of Macedonia, the rural municipality Klečevce was attached to Staro Nagoričane. Name: Staro Nagoričane (Старо Нагоричане). Municipal Center: Staro Nagoričane (Старо Нагоричане). Status: Rural municipality. Covers Area: n/a sq km. Location: Northern part of the country. Populated places (villages): Staro Nagoričane, Strnovac, Dragomance, Vračevce, Puzajka, Pelince, Karlovce, Koince, Stepance, Žegljane, Vragoturce, Malotino, M'glence, Kokino, Ramno, Bukovljane, Dlabočhica, Cvetišnica, Arbanaško, Bajlovce, Dejlovce, Breško, Željuvino, Cvilance, Makreš, Kanarevo, Aljince, Dobrača, Osiče, Algunja, Nikuljane, Čelopek, Mlado Nagoričane, Dovezance, Orah, Beljakovce, Jačince, Zubovce, Kosmatac, Murgaš, Vojnik, Strezovce, Drenok, Rugince, Oblavce. Municipality: Population: According to: Staro Nagoričane 5,867 Territorial Division 2003 Staro Nagoričane 5,074 1994 Census 4,258 2002 Census Klečevce 2,162 1994 Census 1,609 2002 Census Monuments of the nature in Staro Nagoričane municipality: Mramor - Proposed to be legally protected; Mlado Nagoričane - Proposed to be legally protected. Monuments of the culture in Staro Nagoričane municipality: Kostoperski Rid, Mlado Nagoričane St. Gjorgji Pobedonosec (The Victorious), Mlado Nagoričane St. Gjorgji, Staro Nagoričane St. Petka, Mlado Nagoričane

Општина СТАРО НАГОРИЧАНЕ

Министерство за Локална Самоуправа

Општина СТАРО НАГОРИЧАНЕ

Седиште на општината: СЕЛО СТАРО НАГОРИЧАНЕ Број на жители: 4840 Површина: 433,41 km2 Густина на население: 11,17 жители/km2 Број на населени места: 39 Населени места: селата: Алгуња, Аљинце, Арбанашко, Бајловце, Брешко, Буковљане, Војник, Враготурце, Врачевце, Дејловце, Длабочица, Добрача, Драгоманце, Дренок, Жегљане, Жељувино, Канарево, Карловце, Коинце, Кокино, М'гленце, Макреш, Малотино, Младо Нагоричане, Никуљане, Облавце, Орах, Осиче, Пелинце, Пузајка, Рамно, Руѓинце, Старо Нагоричане, Степанце, Стрезовце, Стрновац, Цветишница, Цвиланце и Челопек Градоначалник: Власта Димковиќ Претседавач: Рашко Цветковски Членови на совет: 9 Адреса: Општина Старо Нагоричане 1303 Старо Нагоричане Телефон: 031 495-333

Општина Старо Нагоричане

http://mk.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BE_%D0%9D%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B5

Од Википедија, слободна енциклопедија

Jump to: navigation, search

Општина Старо Нагоричане е општина во Северна Македонија. Центар на општината е селото Старо Нагоричане.

%

Општини во Република Македонија
Грб	Мапа
-	-
Име:	Старо Нагоричане
Седиште:	Село Старо Нагоричане
Површина:	433,41 km²
Население:	4840
Густина:	11,17 жители на km²
Број на населени места:	39
Населени места:	Селата: Алгуња, Аљинце, Арбанашко, Бајловце, Брешко, Буковљане, Војник, Враготурце, Врачевце, Дејловце, Длабочица (Кумановско), Добрача, Драгоманце, Дренок (Кумановско), Жегљане, Жељувино, Канарево, Карловце, Коинце, Кокино, М'гленце, Макреш (Кумановско), Малотино, Младо Нагоричане, Никуљане, Облавце, Орах, Осиче (Кумановско), Пелинце, Пузајка, Рамно, Руѓинце, Старо Нагоричане, Степанце, Стрезовце, Стрновац, Цветишница, Цвиланце и Челопек (Кумановско)
Адреса на седиште:	Општина Старо Нагоричане 1303 Старо Нагоричане
Телефон:	031 495-333
Факс:	Нема
Веб страница:	Нема
Е-Пошта:	Нема
Претставници
Градоначалник	Власта Димковиќ
Претседавач	-
Членови на совет	9

СРПСКИ СПОМЕНИЦИ У КУМАНОВСКОМ КРАЈУ

Историја

МАЋЕДОНИЈА СРПСКИ СПОМЕНИЦИ У КУМАНОВСКОМ КРАЈУ Доносимо причу о двојици српских комита чији траг данашње македонске власти покушавају да потисну Пише: П. Д. АНТРФИЛЕ: ПОСЕТА СТАРОГ ГОСПОДИНА Пре извесног времена, у нашу редакцију је дошао један старији господин, и представио се као Србин из Македоније. Тражим, каже, господина Јагличића, аутора чланка о комити Петру Тодоровићу. Рекао ми је да је тај број "Погледа" у Македонији забрањен, али да је он ипак дошао до њега. Већ одавна, каже, написао је књигу о порушеним српским споменицима из кумановског краја, и радо би делове штампао у "Погледима", али уз услов да му не објавимо име, јер би му то донело невоље у родном крају под несрпским властима. У Крагујевац је дошао, између осталог, и да би посетио гроб комите Петра Тодоровића, у манастиру Дивостину. Тодоровић је погинуо у чувеном боју против Турака, на Челопеку, у кумановском крају, заједно са двадесет петорицом својих четника. Наш гост је хтео да му ходочасти гроб. Рукопис нам је оставио готово као аманет, а ми један део доносимо читаоцима, бодрећи наше Србе с Југа да не заборављају свој корен и да знају да, ако нико други, редакција "Погледа" мисли на њих. ОСНОВНИ ТЕКСТ: Старо Нагоричане је од вајкада било административни, културни, географски и политички центар околних кумановских села са леве стране Пчиње. До скора у Старом Нагоричану је била сеоска општина којој су припадала сва села од Длабочице и Алгуње преко Пељинца и Жегљана, до Младог Нагоричина, односно регионалног пута који води од Куманова за Криву Паланку. Старо Нагоричино је имало онај административно-политички значај у овом делу Кумановске области као што је Матејче имало у западном, Винце у северозападном или Клечевце у југоисточном делу Кумановске области. Баш због тог географског центра и културно-политичког средишта, Старо Нагоричино је у последњим вековима одиграло веома важну улогу у очувању српског духа и вере, чак и у најтежим моментима. Мислим да Старом Нагоричину и његовој прошлости припада заслуга и захвалност што се одржао српски дух у селима Четирцу, Алгуњи, Никуљану. И она села која су после ослобођења примила македонске школе и чији су становници добили "ски" на крају свог презимена, као што су Пелинце, Жегљане, Степанце, Малотино, Магленце, Буковане, Длабочица, као и нека друга села не могу да сакрију српски дух. И данас, у разговору са старијим људима, осетићете дух српства и неко неповерење према свему што се овде догађа. Они говоре кумановско-врањским дијалектом, радо певају српске песме и о свечаним данима носе шајкаче. УЧИТЕЉ КРСТА АЛЕКСИЋ Изнад улаза у стару општинску зграду, на грубо изнивелисаном платоу била су изграђена два веома лепа споменика. То је била нека врста Алеје заслужних у Старом Нагоричану. Са једне стране ових споменика налазила се пећина-испосница Св. Прохора Пчињског, где га је како каже легенда пронашао византијски војник, а касније византијски император, Роман Диоген. Ранивши срну, пошао је њезиним трагом. Срна га је довела до испоснице Светога Прохора. Роман је запео стрелу, али га је Прохор предухитрио, речима: "Немој гађати! Ако поштедиш срну, проричем ти светлу будућност. Бићеш византијски император!" Роман је одустао од намере, али је Прохор променио своје пребивалиште, населивши се у нову пећину поврх данашњег манастира Св. Прохора Пчињског, на планини Козјаку у атару данашњег села Старца. Та пећина и данас постоји. Са друге стране споменика налазила се стара полицијска станица, а некада и општинска просторија. Преко овог платоа, односно непосредно поред споменика Крсте Алексића и Петка Мусе, водио је пут који је спајао сва прекопчињска села од Коинца, па све до Цветишница и Длабочице. Заиста, прекрасно место за постављање споменика. Крста Алесић је рођен у селу Премки код Кичева где су његови преци, не зна се када, дошли из Ваљева или ваљевског краја Потомци Крсте Алексића, првог српског учитеља у Старом Нагоричану, који данас живе у Куманову, кажу да и данас имају своје рођаке у Премки код Кичева Када је Крста имао пет година остао је без једног родитеља. Мајка му се преудала, али га очух није прихватио. Бригу старатеља преузео је његов стриц, који се налазио у Београду. Код стрица је порастао, стекао прва знања о себи и свету и ту завршио учитељску школу, при редовној богословији у Београду. Српска влада је, с циљем да помогне неослобођеној браћи са Југа формирала просветни одбор 1868. године, на чијем челу је као председник био архимандрит Дучић са Пантом Срећовићем, Милошем Милојевићем, а касније и Стојаном Новаковићем. Српска влада је на захтев овдашњих трговаца и малобројне интелигенције оспособљавала и слала учитеље, издржавала учитеље и школске зграде и водила сву бригу о просвети и образовању у овим крајевима. У свом просветарском раду, учитељ Крста Алексић није штедео своје физичко и умно биће. Радио је са децом и одраслима, помагао је црквени живот, састајао се са српским комитским четовођама тог времена, и у свему томе био високо моралан, дубоко патриотски мотивисан и неуморан. У Нагоричану и у широј околини козјачког краја био је високо цењен и поштован. Целог свог живота и све до своје смрти радио је само у Старом Нагоричану. Ту се и оженио првом супругом из породице Шантировци. Са њом није дуго живео. Умрла је када је њен син Јефто Алексић, познати кумановски учитељ и добротвор, имао само пет година. Године 1894. поново се оженио, Анђом из Челопека, из породице Копиљаци. Са њом није имао деце. Хиљаду деветстоте купио је повеће имање у селу Слатину. То су имање наследили и имају га у сопствености и данас, његови унуци: Ђока, Мира, Тане, Крста и Мица, који живе у Куманову. ЖИВ ЗАКОПАН Прегалачки рад Крсте Алексића, првог српског учитеља у Старом Нагоричану, није остао тајна за бугарске комите, који су у овом крају чинили зла. Једне вечери, Крста је био ухваћен и одведен у непознатом правцу. Нико од његових потомака не зна где се налази његов гроб. Постоји вероватноћа да је жив сахрањен у кумановским баштама, тамо где се данас налази стара кланица. Једна жена је, радећи у тој башти, неколико дана слушала вапај за спаса који је долазио испод земље Никоме то није смела да каже, нити се усуђивала да било шта предузме. По другој верзији, убили су га бугарске комите, у близини Бислима, клисурине на реци Пчињи, испод села Добрђана. Било је то 1913. године. Године 1937. подигнут је и освећен споменик Крсти Алексићу, седмог маја, на други дан победоносца Светог Ђорђа. Испод бронзане статуе, на белој мраморној плочи, златним словима у дуборезу био је уклесан следећи текст: "КРСТА АЛЕКСИЋ, први српски учитељ у Старом Нагоричану и округу Кумановском. После ратова 1873-1879. године. Велики национални радник, мученик за крст часни и слободу златну. Прва жртва бугарске окупације 1913. године. Овај споменик подигоше другови из мучне прошлости и захвално потомство". Споменик није остао дуго. Несрећа је хтела да споменик поруше они исти који су живог Крсту сахранили. Са првим доласом Бугара, двадесетог априла 1941. године, Бугари су срушили споменике Крсти Алексићу и Петку Муси. ХРАБРИ ЧЕТНИК У непосредној близини, с десне стране до Крстиног споменика у малој сеоској алеји заслужних, у селу Старом Нагоричану, налазио се и споменик четовође и борца за ослобођење српства, Петку Муси. Петко Муса се родио у Старом Нагоричану, у кући која се налази испред самог главног улаза у старој сеоској школи, или, тачније тамо где се спајају два сеоска пута која иду испод и изнад сеоске цркве Светога Ђорђа, коју је подигао српски краљ Милутин 1313. године. Петко је још као дете гајио велику омразу према Турцима и њиховим помагачима. Још као дете, док је напасао стоку у северном атару села, тукао се са турском децом чији су родитељи насељавали данашње махале Мутолово и Сејдинци. Често је пркосио турској деци из села Сушева, која су, чак, овде напасала стоку. Данас у овим махалама, и у Сушеву, живе Срби насељени из Рамна, Германа, Стајоваца, Козјег Дола, Радовнице и других села Горње Пчиње. Петко је више пута прелазио стару турско-српску границу код села Старца и Ристовца, остајао краће или дуже време у Србији, напајао се слободарским српским духом и поново се враћао свом родном Старом Нагоричану. Петко Муса се оженио девојком из села Степанца, која је била попова сестра, овдашњег попа Петруша. По мајци Петкова супруга била је сестричина бајловског попа. Ову родбинску везу истичем због тога што се и при склапању бракова водило рачуна да брачни супружници буду исте националности, или истог националног осећања. Петко Муса је формирао своју четничку чету одабраних момака и са њом наносио тешке ударце турској власти на овом терену. Посебна мета његових четничких акција биле су жандармеријске турске станице, турске посаде, турски одметници и зулумћари, који су чинили зла овдашњем народу. Треба напоменути да су сви момци у његовој чети били мештани из околних села. Чета Петка Мусе дала је велику помоћ српској војсци у давању обавештајних и других података и учествовала у садејству са јединицама Прве српске армије у Првом балканском рату, у борбама на Вујовском камену, Сртевици и Зебрњаку. Учешће тих чета, а у склопу тога и Мусине чете, у Првом балканском рату, истиче Саво Скоко у својој књизи "Србија и Црна Гора у балканским ратовима". Саво Скоко српске комите, додуше, назива "македонским". Зашто, то он зна. ОСВЕТА МРТВОГ ПЕТКА МУСЕ После његове смрти, у знак захвалности и поштовања према животу и делу Петка Мусе, тадашња власт, сељани Старог Нагоричана и његови саборци одлучише да у Алеји заслужних у Старом Нагоричану подигну споменик, у истој техници, али нешто масивнији и виши од споменика Крсти Алексићу. У постаменту је био са три степеника, док је имао облик четворостране пирамиде. Био је освећен истог дана кад и споменик Крсти Алексићу, и у истом дану, од истих злотвора, срушен. Међутим, рушење овог споменика донело је занимљиву и поучну причу. Вандали су, у првом налету, срушили споменик учитеља Крсте. Међутим, споменик Петка Мусе је био виши и са шиљатим врхом, због свог пирамидалног облика. Дуго су тражили решење како да га сруше. Неко од Бугара се присетио да то могу урадити помоћу греде, па су одмах послали неколико војника да из суседства донесу подужу тешку греду. У тили час греда је донесена, али се нико није могао сетити да греда цилиндричног облика не може послужити у ту сврху.. Поставили су је једним крајем на потпорни зид изнад, односно иза споменика, а други крај на врх споменика. По тој хоризонталној греди почео је да пузи један бугарски војник, носећи у рукама крамп. Други су стајали испод греде, придржавајући је, док су наредници и остале старешине посматрале призор са стране. У једном моменту, међутим, греда је клизнула са врха споменика и свом силином ударила војнике који су стајали испод ње. Два бугарска војника остала су на месту мртва. Сељаци, који су из прикрајка посматрали шта се дешава, и данас причају и преносе млађима шта се на том месту догодило. После ослобођења 1944. године, нико није смео ни да спомене да су на овом месту били споменици заслужних српских бораца и просветитеља. Иницијатива за обнову споменика никада није покренута. Подигнути су, уместо тога, споменици из новије историје, као што је, нпр. споменик првом партизанском одреду у Малотину. У селу Старом Нагоричану и данас живе потомци војводе Петка Мусе. До скора му је био жив син Трајко, са снахом. Трајко има два сина, Данка и Воју, који су још у животу. Они имају синове и кћери. На жалост, нису успели да од дединог споменика очувају бар камичак, као породичну реликвију. Али, остаје успомена. (Број 204, 25. јун 1997.)

http://www.pogledi.co.yu/id.php3?id=363&kat=22

Мала меморија за мојот Свекор

(ова го пишува мојата мајка)

Мојот свекор се викаше Димитријевиќ В. Александар. Не ја знам точно годината на раѓање. Роден е во времето на Турско.

Роден е во село Старо Нагоричане Кумановско. За оваа негова мала историја ке покушам да ја искористам мојата меморија-сеќавање. И јас сум родена во исто село а во истото сум и мажена па така користам и една поговорка, “Добро село мома не ја испушта, а и добра мома село не го дава“. “Мама ја дава село не ја дава-оти е убава“. Јас ја имам исполитувано и една и друга поговорка.

Свекорот го памтам и од еден друг разлог, мојата фамилија и неговата беа куќни пријатели. Едно земјоделско-трговска, а друга поповска. Или поточно моја земјоделско-трговска, а негова поповска. Бев доста мала кога го запознав, тој беше како прво много природно убав. Не штедела природа кога го дарувала, беше висок, црномањаст, развиен и добро граден. Како второ многу добро васпитан бо однос на сите полиња. Тогаш беше омилен од сите луѓе без обзир дали се сиромаси или богати. А најголема негова особина беше негова хуманост и поштење. Негова хуманост ја користел за да помага сите сиромшни фамилии со пари, за кои позајмици не барал камата и во доста случаеви им го простувал и дуг, и велел да не му го враќаат. Покасно кога станал свекор и дедо бил помалку прекоруван. Покушавале да го изменат тој негов начин на помагање, од разлог што увиделе дека луѓето најчесто не се благодарни, туку дури и го исмејавале, а и му станувале непријатели. Покасно се видело дека биле во право, и му се светеле во текот на втората светска војна.

Тој како дете бил син на Поп, а останал сирак кога турци му го утепоале татко и Чичко кој исто бил Поп. Тоа се познати случувања на крајот на турската империја во Македонија. За време од една од конфернциите за дефинирање на границите меѓу Турција и тогашна нова Српска држава-Берлинскиот конгрес, локалното население од нашите краишта се организирале и барале со писма до Конференцијата да се помасти подоле границата на Србија, која тогаш била формирана на линија на Ристовац. Организатори и пишувачи на писмата меѓу другите биле и Поповите од фамилијата Димитријевиќи-Поп Димитрија, прма кои Турската Империја се пресметува со крвава ликвидација. Едниот поп е убиен на лице место во манастирот Забел, а другиот е однесен во Солунските казамати каде е и погубен.

Во тоа време се почитувало една традиција на црквата, да мора да се бира нов Поп од иста фамилија. Тоа и тука се случило. Во таа прилика негов чичко кој бил помал брат на негов татко иако нешколован за Поп - користејки ја црковната традиција се запопува, а го запопува и својот брат. Поп Анта и Поп Денко.

Со еден од овие попови овој има една една интересна сторија: На редовни собири за слави во селската црква св.Ѓорѓи им се обраќа на верниците-соселани со зборовите.

“...Имасмо златан крс, да га е*у украдосте га, туримо сребрен и т‘ј га украдосте. С‘г сам турија дрвен крс. И ако и њега га украдете, мој ке га целивате...“

Од хумани причини овој Поп Денко ги има прифатено и подигнато деца од својот брат - Васиљ. Попот се побринал сестра на мојот свекор да се омажи во Куманово.

Овој чичко на мојот свекор, инаку Поп Денко и попадија Мара го мажат и своето дете во богата и домаќинска фамилија, но селото било планинско преко река - Степанце.

Попот (личко) имал пет керки и а оваа од братму била шеста. Машко бил само свекор ми во двете фамилии. Менталитет на фамилијата бил секојпат да се вртат према машките деца, кои станувале наследници. Па така и свекор ми ја наследил таа особина да ги сака повеќе машки деца.

Користејки ја наклоност на својата фамилија, станал породично галениче, па и на цела парохија. Едно убаво дете, убаво воспитано но за жал без работна навика. Па така го поминал цел негов релативно краток живот, кој завршува со трагедија.

Се истакнал како Солунски борец, во прва светска војна во кои борби бил и ранет во нога. Од последица беше инвалид 70 посто, а примаше и пензоија добиена на база на медаљи со кои беше одликуван - за посебна храброст во воени дејствија. Медаља на Каражорѓева Звезда со сребрени мачеви и Медаља Бели Орао. Секако примаше и инвалидски додаток.

Значи беше обезбеден со лични примања и ако беа много богати со земја. Тој никојпат не стекнал навика за земјоделие, па ни за сточарство. Иако и на тоа поле беа многу имуќни, имаа стадо од повеќе од 200 овци, кои ги одгледуваа летно време на големите пасишта во оближното Муталово, десетина километри подалеко од наше село каде имаа и бачило. Исто беа богати и со стока која служела само за пазар. Говеда коњи и ситен добиток кој народно се викаше “пашиќна стока“, која не работела ништо. Па затоа има сличен прекор и за луѓе кои немаат работна навика, и не се добро васпитани, ги нарекуваат по прекор на стока која само јаде и пие и лута каде сака, а нема никаква обавеза или работна навика. Служи само за приплод и за пазар.

Како татко на шест деца, 4 сина и две керки, бил доста одговорен и строг према деца. Добро да ги васпитал и одгледал. Ова не му било ни проблем како еден од најбогати во село. А за негова голема среќа имал много работна и паметна жена, која му помагала и го штитела од тешки селски работи а ги научила и воспитала и деца да го сакаат како добар родител. Па така ги пораснале и воспитале како добри граѓани и луѓе.

Но на децата кога пораснале и требало да се женат и мажат, не им дозволувал да си бираат сами симпатие и животни сапутници. Ова се правело по старински обичај. Снаи зимале од угледни фамилии како и керки давале во исто угледни фамилии – богати и домаќински. Сево ова се правело без обзир на желба на деца и дали се млади сакаат меѓу себе.

Така настанале и породични проблеми, кога нивна прва керка убава вредна и богата се има омажено за дечко што го сака, ама бил сирак без мајка и без татко. Имал само помала сестра која беше многу убава. Овој човек беше многу стасит и убав и добар мајсор занаетлија - столар. Занат го завршил во Белград и бил прочуен мајстор во цел Кумановски крај. Покасно е еден од оснивачи на Словенијалес-Македонија и негов долгогодишен директор.

Керка му познавајки го карактер и желба на својот татко се омажила бегалка. А се запознале кога свекор ми го ангажирал нејзин маж за мајстор – столар да работи, врати и прозорци за нова куќа. Во тоа време дрвенарија се правела на лице месло во куќа која се гради. Па така тука се зближиле со своја идна жена.

По таа нејзина мажачка свекор ми многу се разлутил и настанала голема сваѓа во фамилија и брак. Свекор ми не сакал да и прости на својата керка и не ја има примено на гости за свој живот. Исто не дозволувал ништо да и биде дадено од чеиз, кој во тоа време ручно се изработувал а таа како вредна и паметна и богата имала многу убав и богат чеиз, за кој многу тагувала.

Слична работа се десила и со избор на прва снаа за најстар син. Зема мома од богата фамилија а без воља и љубов на самиот син и снаја. Несреќа со оваа снаа била поголема пошто имало дијагноза од лекари дека не може да раѓа. Синот се обратил на својот татко дека треба да ја остави и друга да зема за жена, но не добил одобрение од татко. Му било речено дека нејќе да го гази својот збор.

Ова била и една од причини зошто брат на мојот маж, несреќно се одалечува од своја фамилија. Во ратниот вихор на втора светска војна бива заробен и однесен најпрво во Аустрија, после во Германија. По завршеток на втора светска војна оди најпрво во Англија, но предходно се жени со Германка и потоа заедно одат во ветената земја Америка каде среќно живеат и денеска и имаат три керки и многу унуци.

Свекор ја научил лекција и својот втор син му дозволил да се жени со која сака. Бргу му се насмејала среќа и добил прво унуче машко, што многу го усреќило и смирило свекор ми. Вака сречен дедо за прв роденден на свое унуче на снаата подарил машина за шиење. Позната марка Сингер.

Но радост и среќа му траеле кратко. Стана втора светска војна и голема несреќа се деси во фамилија на мој Свекор. После убиство на бугарски намесник во село, Бугарска војска се има осветено на село така што пали неколку куќи во село Старо Нагоричане и од исти куќи погубува зверски сите машки членови. Извршување на зверско убиство се врши во суседно село Младо Нагоричане – Костоперска Карпа. Егзекутори се балисти, кои соработувале со Бугарскиот окупатор, кој во наши краишта се прогласил за ослободител.

Село било опколено од германска војска, а бугарски војници запалиле тие неколку куќи кои најмногу им сметале во нивна политика на покорување во наш крај. После тоа сите машки членови се Интернирани во Бугарија каде работат на присилна работа. А од таму се враќаат по капитулација на Бугарија. Во тоа интернираше е земен и брат на мој маж кој имал непуни 17 години. Со свекор ми погубен е и втор негов син кој сам се пријавил во полициска станица во Младо Нагоричане, сакајки со тоа да го ослободи својот татко кој многу го сакал и почитувал. Но за жал и дваица се погубени и истиот ден донесени од најстара сестра која ги има собрано од место на поибје и донесено во село Старо Нагоричане.

Јас сум лично сведок на спровод на цела група на луѓе од мое село во полициска станица на Младо Нагоричане. Јас со татко ми бев на гости и гроздобер кај полубрат на таткоми во Младо Нагоричане. Некаде на пола пат меѓу овие две наши села не пресретна група на војска која вршеше спровод на затвореници, кои беа врзани еден за друг-у колона по дваица. Ние бевме со чезе. Таткоми застана со чезе и чекаше да помине колона со затвореници. Тогаш се деси да еден од стражари помисли дека и таткоми е еден од тие луѓе кои треба да се во иста група на овие што беа заробени и врзани. Го симна тактоми од чезе, го удри со кундак у стомак и го врза за последен затвореник. Затвореници одеа у група по двоица. Татко ми на лице место го спаси еден полицаец кој беше на гроздобер во оближно лојзе и кој сведочеше дека татко ми не е тој што го Бараат. Стојан Шопрнаја. Него дека е негов газда, дека во негова куќа преноќува стално и дека гарантира за него. Така таткоми бива повторно одврзан и среќно се вративме дома.

Вака трагично се завршува живот на мој свекор.

Ама стари викаат “..Каде текла вода пак ке тече..“, па ке се обрне среќа за негови деца и фамилија кои останале живи од ратни страдања.

Сега има Син у Америка со цела фамилија, керка у канада со скоро цела фамилија. Многу унуци останаа во село и унапредуваат домаќинство. А доста од унуци и праунуци има во Куманово и Скопје.

Моја некогашна Свекрва, а можам да кажам и мојата втора Мајка

Ова сеќавање го пишува за својата свекрва мојата мајка.

Јас би ја некако описала како една жена доста храбра, радна и природен Филозоф и Логичар.

Јас сум од исто село родена и во исто село омажена, па од много мали годинија ја познавам, из еден единствен разлог што наши две фамилии биле блиски куќни пријатели.

Моја фамилија била трговачка и земјорадничка а нивна фамилија била поповска и во тоа време била доста имуќна и ценета.

Моја свекрва Димитријевиќ Петрија, родена из село Никуљане Кумановско, а се омажила во село Старо Нагоричане исто Кумановско. Нејзино село е малку полупланинско и мало селосо сиромашно и со слабо земјоделство а богато со пасишта и сточарство. Имала уште две сестри Доцка, Тимка и брат Петар.

Карактеристично за само село и население е природна интелегенција на луѓе. Тие се доста помагале и штителе меѓу себе, поготово комшии. Така полесно ги савладувале тешки времиња и сиромаштија, која владала за време Турска империја.

Мојата Свекрва родена е за време Турскои мноу рано станала сирак и без мајка и без татко. Кога останала сирак имала само 7 години, била најстара од другите деца, двете сестреи и еден брат. За поголема невоља да биде биле и прилично сиромаси. Како најстара се грижела за самата себе и за подигањето помали од неа сестри и брат. Благодарение на комшиска хуманост биле доста помаогнати за опстанок.

Кога пораснала како мома била забележана од попот, будуќ и свекор, кој го опслужувал и тоа село. Се разликувала од други моми како много работна и паметна девојка и сам поп одлучил да ја земе за свој внук од брат.

Во новата фамилија кога дошла се случило нешто многу чудно и несватливо за нејзе. Самата фамилија и покрај тоа што била доста имуќна (една од најимуќни во село), имала една доста патријархално сваќање и многу љубоморна на женски свет. И било забрането да се дружи со комшики или пријателки. Дури и била определена патека, кога одела за вода на селска чешма, која поминувала преку црквен двор.

Покасно станала мајка на шест деца, две женски и четири машки.

Како вредна мајка и добра домаќинка ги изгледала деца и много примерно ги воспитала. На нејзина несреќа и се случило иста строгост и ограничувањеа и со нејзини керки. И тие биле исто ограничени да се дружат со комшиски другарки, па чак и не им дозволиле да одат ни во школо.

На некој начин како мајка покушала да ги заштити од такво ограничување, па се судрила со мажот и почнале неприлики во брак. Самиот нејзин карактер се одликувал со голема издржливост и толеранција. Била подржана од укуќани кои го ценеле нејзино големо жртвовање за деца и домаќинство. Била многу ценета и почитувана и од сите кои ја познавале. Сите ја ценеле како највредна и паметна жена во село.

Беше неписмена, но не се приметуваше на на неа. Како необразована жена таа се одликуваше со голема логика и природна интелегенција а и рано стекната работна навика и на тој начин успевала да ги решава и совладува сите животни проблеми, кои ги наметнува живот и време.

За време втора светска војна за голема породична несреќа го има изгубено маж и еден од синови, кој имал само дваесет и некоја година а бил оженет и имал едно дете од една година, кое останало сирак. Да биде трагедија поголема во исто време им ги запалиле сите куќи и уништено и опљачкано домаќинство и покуќнина.

После таква тешка трагедија, добила прва помош и подршка од комшии, роднини и пријатели. Им дале основни работи, лажици и сл. Неопходно посуѓе да можат на отворено небо да приготват нешто за јадење.

Набрзо потоа еден од синови кој имал само 16-17 години, бил интерниран заедно со многу други о селото во Бугарија на таканаречена работна обврска. Еден од синови бил во регуларната војска на тогашна краљевина југославија а еден во партизанското движење.

Синот од партизанското движење, е погубен заедно со татко му во горе поменатата случка која се дешава како одмазда за убивање на турскиот кмет во селото.

Другиот син кој бил во регуларната војсак на краљевина Југославија, од жал за случката повеќе не се има вратено дома. Воените години го носат во заробеништво во Аустрија па во Герменија.

По крајот на втората светска војна се жени со Германка и одат заедно најпрвин во Лондон, но брзо по тоа оди во Америка. Таму му се раѓаат три керки. Сеуште е жив, живее во Кливленд, но сеуште нема дојдено во своето родно место. Во една прилика се има видено со својата мајка во Германија. Средбата била многу дирљива. Од таа средба, мајката од синот земала само рачен сат од раката на синот за спомен.....

Така по случката на палење на куќите и погибјето на мажот и синот, останала само со жени од синовите и двете керки, како и со син кој, бил најмал и имал 11 години. Мојата свекрва си го спасила иначе најмалиот син да не го фрлат во огин во запалената куќа, велејки дека тој е само комшиско овчарче.

Мојата свекрва била принудена да ја гледа трагедијата на палењето на куќите, која се одвива во сезона на гроздобер. А сушењето на устата од големата нервоза и температура од огинот ја гаснела со еден грозд кој случајно и се нашол под рака.

Со голема воља и стабилност и со помош на селото успеала пак да го обнови домаќинството, да направи нови куќи и да продужи со живот даље.

Судбина била многу сирова према незе, па и понатаму ја пратила со несреќа и трагедии. Кога се понадевала дека на некој начин ги решила животни проблеми и обврски, сите ги омажила и оженила и се понадевала дека својата старост мирно ке ја помине со својот најмал син (мојот маж), кој купи стан во Скопје и сите се преселивме во станот. Работеше како столар во Пелагонија – градежна фирма. Стинала друга несреќа и мојот маж, најмалиот син на мојата свекрва, на само 25 годишна возраст погинува на работно место и не остава сите повторно да тагуваме. Во оваа трагедија останаа уште две деца сираци во фамилија. Па така се нашла во још поголеми проблеми и жалови, со внуци сираци кои многу ги сакаше.

Да ја залечи раната се преселила кај помалата керка која била разведена со едно мало дете. Но трагедиите продолжуваат – за кратко време ја исгубила и керка која и умира на 34 годинишна возраст. Па така и од неа останала уште едно внуче сирак.

Притисната од жал и старост не можејки да опстане сама, па се преселила кај најстара ќерка, каде ја има доживеано дубока старост. Деведесет и неколку години.

За свој живот нема никогаш отидено на лекар нити попиено некој лек. Беше многу дисциплинирана во однос на исхрана, никогаш не јадеше една иста храна двапати и гледаше да е што попосна и тазе. Ни за носење не беше пробирлива. Се задоволуваше со мали работи.

Много не има сите советувано како да се справиме со проблеми. Даваше добри кратки поуки и поговорки. Сите ја спомнуваме во секоја прилика кога ке се собереме. Никогаш немаше обичај да колне. Најголема клетва и беше “биди жив и издржи па ќе доживееш и ке ти се оствари животна желба“.

Имаше још една чудесна особина, много повеќе ги сакаше и почитуваше машки од женски, а исто и нас ни го советуваше, дека машко е глава на породица. Не беше многу зборлеста, само викаше “измислиго (смислиго) па го кажи“ или во друга прилика “ја га мисли, ама ти га кажа“. За дете што немаше воља викаше “овој дете си нема терача“.

Не учеше кога ке одиме негде у гости или у друштво “прво постој и разгледај, па избери место, каде ке чуеш и видиш се, а да не бидеш угрожена од останало друштво“.

“Кога ке одиш на гости на слава, седни у ќош не до врата. Со поглед да си према врата, ама да бидеш близо до кума и до старејка. Пред њима сигурно ке поставив најдобро еденје, а ако седнеш близо до врата само ке те мував...“

Или “кога ке ти дојдат гости, кога ке си одат испрати ги до капија, да видат комшии дека се твои гости“.

Или “Кога ке одиш на пазар, никогаш не носи празна торба, ако ништо друго стави нешто од гардероба у торба. Така ке ти завидував комшии а ке ги завараш и радознали, као секогаш си со полна торба“

Младиот Ѓокица се гордее со стадото

ОВЧАРСТВОТО ГО НАСЛЕДИЛ ОД ТАТКО СИ
Младиот Ѓокица се гордее со стадото

Дневник Број 2750 сабота, 18 март 2006

Од петте деца на Живка и Круне Бојковски од кумановско Младо Нагоричино, само Ѓокица ја продолжи семејната традиција, останувајќи да живее во селото и да се занимава со сточарство и земјоделство.

- Сакам да одгледувам ситен добиток, а најмногу ме привлекува овчарството. Посебна љубов чувствувам кон овие животни и сите обврски кон нив за мене се големо задоволство - вели 32-годишниот сточар Ѓокица.

Тој раскажува дека љубовта кон овчарството ја наследил од родителите. Иако завршил средно училиште за месар, вели дека никогаш не би се откажал од овците, ниту, пак, би го напуштил селото.

- Мене овде ми е многу убаво. Денот ми е исполнет со обврски, но има време и за забава, спортување, дружење. На село секогаш може да овозможиш опстанок ако човек сака да работи - вели Ѓокица.

Младиот сточар сега има стотина овци, но се надева дека со тек на време стадото ќе се зголемува. Проблем му претставува тоа што нема земјоделска механизација, а за обработка на три и пол хектари земја се снаоѓа.

Тој раскажува дека младите луѓе од неговото село се помалку имаат можност да заминат в град оти нема работа. Се надева дека и оние што го напуштиле селото ќе бидат принудени да се враќаат, оти власта во Општината Старо Нагоричино, во која спаѓа и неговото село, со најголем број жители, полека ги обезбедува неопходните услови за нормален живот.

- Од 1996 година локалната самоуправа се грижи за инфраструктурата. Во моето село обновена е електричната мрежа, воведени се телефонски линии, има училиште, здравствен дом, а последниве години градоначалникот Власта Димковиќ презема мерки и за воспоставување водоводна мрежа. Кога и тој проблем ќе се надмине, тогаш сите жители од моето и од околните села во наредните сто години ќе можат да живеат добро- смета тој.

Ѓокица вели дека не може да ги разбере оние млади луѓе кои имаат по нешто наследено од нивните родители, било да е земја или добиток, а тие не сакаат да работат, туку само да се жалат дека немаат услови за живот. - Не ми е јасно зошто не се зафатат со земјоделско производство, со одгледување добиток, на пример, да направат мини сточарски фарми и да не "кршат" раце дека немаат услови за егзистенција. На нашето село засега му недостасува една млекарница. Ако најдат пари за такво нешто, жителите ќе го решат и проблемот со откупот на млекото. Така, ние не би имале мака, а на градските газди, кои се поигруваат со откупот на млекото, ќе им кажеме збогум - вели Ѓокица од Младо Нагоричино, кое се наоѓа на десетина километри од Куманово, кон Крива Паланка.