Задужбинарство краља Милутина (осми део)
Живорад Јанковић Градњи манастира у време Милутина претходи заседање „малог собранија“, које „као нека уобичајена институција је добро позната и њен састав стога не треба да се наводи, јер је свима знан“. Речено је да се знања о овој обитељи стичу само преко њене повеље. По своме обиму, повеља је знатно дужа од поменутих даровница за катедрале Богородицу Љевишку и Грачаницу, али и знатно краћа од оснивачких аката за владарске задужбине каква је манастир Бањска. По својој композицији и садржини, она представља „сводну повељу“, која доноси извесне одредбе из аката ранијих владара. Сва тамо забележена правила нису могла да се примењују истовремено на властелинству манастира Светога Ђорђа. Исто тако, ни све титуле или звања нису постојала у исто време на том подручју.
БРОЈНИ ПРИЛОЖНИЦИ
Судећи према подацима успутно сачуваним у овој повељи, манастир је од самог почетка уживао велики углед и располагао значајним поседом. Каснији владари су поштовали вољу оснивача и додавали своје прилоге овом манастиру. Из више примера је познато да имања катедрала нису велика, и она имају „званичан“ карактер јер их чини само оно што је добијено од владара. Уместо тога, манастири, поред онога што добију од краља, стичу имања и од верника путем прилога чија намена је различита. Обично се прилози врше ради стицања права на гроб и помен или само као поклони (харизма). „И даде Коломан за гроб свој цркву светог Илије са њивом од пута царскога који иде поред светога Теодора... Хариза (дарова) краљевству ми Прокопије половину воденице на Серави и дадох је светом Георгију.“ Нису сви дародавци били особито имућни. Међу њима помиње се и казнац Драгослав, који дарује једно виноградиште од своје „тастмине“, што посебно упућује на његово скромно имовинско стање.
Као и у другим приликама, краљ Милутин се и овде среће у улози великог дародавца. Погодности манастира су двоструке: он има велика и најбоља имања, тако да би могао без тешкоћа да испуњава све обавезе према држави. Међутим, манастир је, и поред великог поседа, ослобођен од скоро свих давања према централној управи. Кад се располаже само са једним од ова два елемента, обезбеђен је живот без оптерећења. Не чуди што се, неколико деценија касније, у делу монаштва појавила реакција на овакво привилегован положај манастира, јер наноси штету основном монашком идеалу сиромаштва.
Захваљујући повељи, познато је и име настојатеља обитељи: то је архимандрит Никодим. Он је, изгледа, на челу манастира био и 1317. г. када се помиње у повељи за манастир Бањску, уколико се не ради о другој личности са истим именом. Као и у случају Љевишке и Грачанице, и овде има говора о сличним појавама поводом имовинских питања у којима учествује архимандрит Никодим. Признају се притужбе оних који су своје спорове решили до садашњег старешине Никодима, од тада па убудуће забрањује се свако даље потраживање. Такве расправе биле су прилика да се помене и игуман Исак, ранији настојатељ, те је од заборава отргнуто име још једног манастирског старешине.
Тако се време Милутинове владавине праћено обновом старих или порушених храмова истовремено може оценити и као период успоставе чвршћег правног поретка са што је могуће већом унификацијом законских одредби на целом подручју. Тиме се бар донекле ублажава, кад већ не може сасвим да се отклони, „шаренило“ прописа расутих по разним актима. Велика имања манастира не налазе се само на једном месту у заокруженој целини. Она су расејана на ширем простору, тако да се при набрајању тих поседа помиње десетак метоха - посебних имања окупљених око малих храмова где живи њихов надгледник, иконом.
Због малобројног људства тешко се долазило до радне снаге, па је и ту краљ низом одредби прискочио манастиру у помоћ. Олакшава се долазак слободних људи и њихово везивање за манастирско имање. Да би њихов живот био подношљивији, игуман је морао писмено да се одреди у погледу њихових обавеза, што само наговештава колико смо данас, услед недостатка вести, далеко од ондашњих животних токова. За оне који су напустили манастирски посед, укида се уобичајено право застаревања у року од три године одсуствовања, и они су дужни да се врате.
Широка имунитетска права дата манастиру штите људе са његових имања, тако да њима не суди нико од „владуштих“ у држави, нити може да шаље „отроке“ на манастирске људе. Није то смео да чини ни казнац, ни тепчија, ни судија мали или велики. Поред тога, не мора да се даје „оброк“ ниједној особи која је у служби владара.
Манастирско властелинство је имало и свој пазарни дан, недеља, и два сабора годишње - Мала Госпојина (8. септембра) и дан храмовне славе (3. новембра). Сабори се одржавају на оном делу манастирског имања које одреди игуман, који је главна власт током целог одржавања сабора, а и сви приходи стечени од такса и глоба припадају манастиру. У другим приликама та права припадају кефалији. Он одређује место панађура, убира приходе, кажњава преступнике. Овде је кефалија лишен свега тога. Сабор о храмовној слави траје осам дана. Свештеници на манастирском имању били су изузети од власти обласног епископа, чија су права припала манастиру. Парохијско свештенство држи недељну чреду у самом манастиру. Синови свештеника који не изуче књигу, били су заштићени од тога да припадну у класу меропха која је највише оптерећена давањима, него су увршћивани у боље стојећи сталеж сокалника.
И код других задужбина краља Милутина помињу се повеље ранијих владара. Оно што је код скопског манастира особито, јесте чињеница да краљ одређује „комисију“ која треба да прегледа и препише стара акта. Тај посао треба да обаве студенички игуман Сава, Никола Опареша и краљев дијак Дабиша. И наредба за писање исправе, као и сама правна радња, дело су владареве милости.
САЧУВАНА ПОВЕЉА
Овде често помињана манастирска повеља сачувана је преко манастира Хиландара захваљујући томе што је Вук Бранковић 1372. године, на молбу Хиландараца да им додели неку келију у Скопљу, некада славни скопски манастир светога Ђорђа даровао српском светогорском манастиру и тиме га претворио у метох. То је честа појава од средине 14. века, тако да оснивач манастира Дренче из времена кнеза Лазара својом повељом покушава да забрани да његова задужбина буде потчињена неком светогорском манастиру, а десило се да и тај документ преживи баш захваљујући томе што је склоњен на Свету Гору.
У списку манастира при оснивачкој повељи за манастир Бањску на претпоследњем, 13. месту налази се манастир Нагоричино. У време настанка списка вероватно је вршено осликавање манастира завршеног неку годину раније, што се сазнаје из натписа на гранитној плочи изнад западних врата: „Изволенијем Божијим сазда се дом светог и великославнога мученика Христовог Георгија у дана светородног и превисоког краља Уроша Милутина и Богом самодршца све српске земље и поморске при благочестивој краљици Симониди и при игуману Антонију године 6821 (1313). Те године краљ изби Турке.“
У натпису о градњи помиње се победа краљеве војске над Турцима 1313. г. То чини и састављач записа Никола при завршетку рада на препису јеванђеља за попа Грдешу у Скопљу. Изгледа да је реч о већем успеху, кад је он нашао толико одјека у сувременим изворима, иако се, по општим токовима ствари, то не би дало закључити. Тада је српски краљ у два маха слао јак војнички одред од око 2000 људи у помоћ свом тасту цару Андронику. На једном од ових похода српске снаге предводио је велики војвода Новак Гребострек. Ратовање је било успешно, а византијски цар у својој повељи о тој помоћи говори с поштовањем и захвалношћу.
У неколико година касније састављеном натпису говори се о осликавању манастира: „Извољењем Божијим сазда од основа и ослика овај свети храм сваким давањем од превисоког краља Стефана Уроша године 6826 (1318) при игуману Венијамину“. То су сада једини писани подаци о настајању овог храма као задужбине краља Милутина такође посвећене светом Ђорђу. Остало је препуштено историчарима архитектуре и истраживачима фреско сликарства да говоре о њему.
ДРЕВНА СВЕТИЊА
Док се скопски манастир светог Ђорђа везује за византијског цара Романа III, настанак нагоричког манастира приписује се следећем византијском цару тог имена, Роману ИВ Диогену (1068-71). У касније насталом препису житија светог Прохора Пчињског говори се како пустиножитељ, у току свог самовања у близини ове светиње, среће овог будућег византијског цара коме је прорекао стицање царског достојанства. Кад се пророштво испунило, Роман Диоген, из захвалности, на том месту подиже храм. У време доласка под српску власт, црква манастира Нагоричина је била у рушевинама, а сам манастир угашен. Приземни део храма је био очуван и у великој мери искоришћен при градњи новог здања, тако да је сачувани део утицао на коначни облик грађевине.
Фреске манастира, као и већину осталих храмова задужбина краља Милутина извели су Михаило и Евтихије, и то су њихови најбољи радови. Циклус календарских сцена (минолог) сличан је оном из манастира Грачанице, која је осликана непосредно после Нагоричина као последња Милутинова задужбина. Поред тога што сваки храм грађен старањем великог задужбинара краља Милутина има архитектонске и сликарске особености, и његове ктиторске композиције су увек различите. У манастиру Грачаници, по благослову Христа, анђели доносе круну, а у Нагоричину патрон храма, свети Ђорђе дарује краљу мач као уздарје за принету задужбину.
Милутин је представљен са моделом цркве која је доста верно приказана гледано са југозападне стране. Што се тиче става и одеће ктитора, он је близак са оним у Студеници и Грачаници. Ктиторску представу у Нагоричину издваја гест патрона храма светог Ђорђа коме краљ предаје цркву. Он се окреће ктитору са подигнутом десницом, а у левој држи мач и предаје га краљу. Тај гест се повезује са победом над Турцима из године градње храма, о чему се говори о натпису о градњи. Било да је црква подигнута као испуњење завета датог пред битку, било у знак захвалности због победе, краљ Милутин је овде приказан као тријумфатор. Ту нема уобичајеног поступка по коме ктитора са моделом задужбине Христу приводи Богородица или патрон храма.
Поред краљевског пара, у оквиру ктиторске композиције представљени су свети цар Константин и његова мајка Јелена. У литерарним изворима краљ Милутин се или пореди са царем Константином или означава као његов наследник, „сличан славном Константину ... достојник Божје помоћи и покрова на прослављење и узвишење свога отачаства“. Овде је приказан у истој одећи као и први хришћански владар.
Патрон храма свети Ђорђе је приказан на више места. Једна од ових представа има значај и карактер фреско иконе и налази се на месту где се обично поставља игумански престо, што указује на игумана Венијамина у чије време се и осликава храм. Зна се да по катедралама није необично да се сликају надлежни епископи, али се по манастирима ређе дешава да буде представљен његов игуман. Уместо тога, уобичава се да игуман наручи слику светитеља свога имењака и заштитника. Тако је и овде приказан свети Венијамин, имењак и заштитник игумана Венијамина, поменутог у запису о осликавању храма.
Иначе, овај храм се сматра последњим за који се сигурно може тврдити да је насликан од познатих живописаца Михаила и Евтихија. Податке о своме раду остављају сами сликари. На штиту једног од светих ратника стоји написано: „руком Михаила зографа“. Тако чини и други сликар Евтихије на штиту Светог Теодора Тирона. Кад су завршили свој рад овде, „могли су бити задовољни; завршили су заправо своје највеће и најзначајније дело“.
Истиче се да манастир Нагоричино има сличности и са Богородицом Љевишком и са Грачаницом. Са првом га везује сличност у начину градње. Оба храма користе остатке ранијег здања, али се даље зидање наставља сличним поступком у оба случаја. Грађевински материјал код призренске катедрале је скроман, што није случај код Нагоричина. Подизање Љевишке и Нагоричина дели време од само неколико година, те се по томе и по начину архитектонског решења закључује да су обе грађевине дело истог мајстора, Николе за кога се сигурно зна да је градио Богородицу Љевишку, а на основу поменутих елемената, претпоставља како је и Нагоричино његово дело.
Сцене илустрованог календара (минолога) приближавају сликарство Нагоричина ономе у манастиру Грачаници. У основи та два циклуса налази се исти сликарски архетип. За приказ сцена из календарске тематике користи се простор припрате. Због архитектонских особености, те делова грађевине - у оба случаја припрата представља мали простор - уметници су принуђени да за сликање ових сцена користе и централни део храма. Поред тога, приметно је да се врши редуковање броја представа. Притом остаје загонетно зашто се поједини помени приказују са већим бројем сцена, кад се већ зна да је простор ограничен и много празника мора бити изостављено.
