Пребарај го блогов

среда, октомври 07, 2009

Зебрњак - Zebrnjak ... фото запис

http://i639.photobucket.com/albums/uu116/volan-s/9-121.jpg?t=1256053757
сл.1  Зебрњак - Zebrnjak ...
Спомен костурница на погинатите србски борци (687 убиени, 3.280 ранети, 597 исчезнати) во текот на прочуената Куамновска Битка 23 и 24 Октомври 1912 година (Прва балканска војна Србија-Турција). Ова е битка каде србите по поразот на Косово 28 Јуни 1389 година - првпат извојуваат победа против османлиите. По оваа битка србите влегуваат во Скопје без борба. По битката во Битола 16-19 Ноември 1921, турците повторно се воено поразени и потиснати надвор од балканските простори ... Историски извори говорат дека на страната со србската војска учествуваат локални чети, предводени од локални војводи. Коските на МК доброволци и на србските војници најпрвин се чувани во црквата св.Ѓорѓи Старо Нагоричане. По изградбата на импозантниот споменик во 1937 година по проект на архитектот Миодраг Коруновиќ, коските со пригодни црковни обреди на 30 Октомври1937 се пренесени во импозантната спомен костурница на Зебрњак и осветени.                    Повеќе ».....

недела, октомври 04, 2009

Книга на блог - Родослов (Генеологија) Рада Јовчиних из села Старог Нагоричана


За да се подигне книга на интернет, најдобро/најлесно/најбрзо е таа да се претвори во ПДФ формат и како таква да се подигне на некој сервер. Веројатно и оваа книга ке доживее такво интернет издание. Во таков случај незнам колку пребарувачите ке можат да ја пребаруваат и преку соодветни зборови да пронаоѓаат делови од содржината. Бидејки Родословот (Генеологија) Рада Јовчиних из села Старог Нагоричана - пишуван од почитуваниот РАДЕ ВАСИЉА СПАСИЌ, го сметам за исклучително значајна книга, етнолошки и културолошки извор за Старо Нагоричане - се решив да направам експеримент и книгата да ја подигнам на мојот блог Старо Нагоричане, се разбира по добивањето на согласност од авторот.         Повеќе »..... 

ПОГОВОР

ОВАЈ РАД У ОБЛИКУ Р О Д О С Л О В А  (ГЕНЕАЛОГИЈЕ) ПОСВЕЌУЈЕМ НАШИМ УНУЦИМА И ЊИХОВИМ ПОТОМЦИМА.


ИЗКАЗУЈЕМ ЗАХВАЛНОСТ:

МОЈОЈ ПОРОДИЦИ, НА НЕИЗМЕРНОМ СТРПЊЕЊУ И ПОДРШЦИ КОЈУ МИ ДАДОШЕ ПРИ ПИСАЊУ ОВЕ ГЕНЕАОЛОГИЈЕ;


ВЕЛИКОЈ ДАЊОЈ РОДБИНИ ИЗ РОДА  Ј О В Ч И Н И Х  КОЈИ ДАДОШЕ ПОДАТКЕ, ФОТОГРАФИЈЕ И ДРУГЕ ПРИЛОГЕ ДА БИ ОВАЈ РАД БИО КОМПЛЕТНИЈИ И САДРЖАЈНИЈИ;

                      

ИЗРАЖАВАН ЗАХВАЛНОСТ И ПИЈЕТЕТ СВИМ ПОКОЈНИЦИМА ИЗ РОДА Ј О В Ч И Н И Х  КОЈИ САЧУВАШЕ И ПРЕНЕСОШЕ ПРЕДАЊЕ О ПОРЕКЛУ И ПОСТОЈАЊУ  НАШИХ ПРЕДАКА, ДА БИ О ЊИМА НАПИСАЛЕ ОВЕ РЕДОВЕ.



ПОСЕБНУ ЗАХВАЛНОСТ



ДАРУЈЕМ ПРОФЕСОРУ  С Т А М Е Н У    К У З М А Н О В И Ќ У  ИЗ КУМАНОВА, КОЈИ МИ ДАДЕ ИДЕЈУ ЗА ПИСАЊЕ ОВЕ ГЕНЕАОЛОГИЈЕ. ЧОВЕКУ КОЈИ МЕ ЈЕ МЕНТОРИРАО И ДАВАО СВАКУ ДРУГУ ПОДРШКУ И ПОМОЌ ДА БИ ОВАЈ РАД САГЛЕДАО СВЕТЛОСТ ДАНА И ПРЕНЕО БРОЈНИМ ПОТОМЦИМА ИЗ РОДА  Ј О В Ч И Н Х,  ИСТИНУ О ЉУДИМА, О ВРЕМЕНУ У КОМЕ СУ ОНИ ЖИВЕЛИ, О ЗАНИМАЊУ И МУКАМА КОЈЕ СУ ИХ У ЖИВОТУ ПРАТИЛЕ.



ДАРУЈЕМ ИСКРЕНУ ЗАХВАЛНОС ОНИМА КОЈИ ИЗКАЗАШЕ РАЗУМЕВАЊЕ И ДАДОШЕ СВОЈ ПРИЛОГ ДА СЕ ПОСТОЈАЊЕ РОДА     Ј О В Ч И Н И Х   СПАСИ ОД ЗАБОРАВА И ПРЕНЕСЕ БУДУЌИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА.   


ПОСЕБНУ ЗАХВАЛНОСТ  А Н Г Е Л О В С К О М   Н Е Н А Д У   ЗА  КОМПЈУТЕРСКУ ОБРАДУ И ШТАМПАЊЕ ОВЕ КЊИГЕ.

1.3.1.3.4. РАДЕ И ЈОВАНКА

1.3.1.3.4.1.  ЕЛИЗАБЕТА     1.3.1.3.4.2.  ДАНИЈЕЛА        1.3.1.3.4.3.  СИНИША


Раде и Јованка

Са мојом супругом Јованком упознали смо се 1964 године а забављали се скоро пуне четири године, а Децембра месеца 1968 године ступили у брак. Истину за вољу треба признати да је наш брак био нека врста бежање од сиромаштине. Имали смо по једну диплому и велику наду у души да ќемо у животу успети. Првих неколико године брака живели смо као кираџије по туќим куќама и становима. Највише смо становали на ул. Никола Тесла, или како је овде зову Врањски пут. Нисмо се помирили са ситуацијом да вечито будемо под киријом и да нам деца расту на туѓем плацу и на туѓој тераси. Зато још 1970 године узели смо плац и озбиљно размишљали да подигнемо свој дом. Куќу смо почели градити с пролеќа 1973, а веќ 1974 године усељујено се, иако још није била завршеана. Градња и финализација куќе је трајала доста дуго, али то иде нешто лакше и у томе има наде и топлоте него бити кираџија и гледати како вам неко грди децу да не иду овде, да не седе овде итд. Док смо градили куќу, иствремно смо школовали децу, а то није лако, још више ако се свему томе дода да сам и ја  тих година завршавао факултет, као део свога стручног образовања.
Радетова куќа

Нисмо се отказали ни очеве земље и друге оставштине коју нам је оставио. Насадили смо око 1000 вишања, 1000 корена купина, гајили виноград, обраѓивали земљу итд. Исплатио се тај посао јер смо захваљујуќи и тој допунској делатности, успели да изградимо куќу и да школујемо децу. Поред свега тога, морам напоменути да смо доградили и модернизовали очеву куќу у селу Старом Нагоричану, та она сада одише једним пријатним амбијентом и пристојнија је за престој и одмор. Са својом супругом Јованком све што смо радили и урадили сматрамо као дуг једаном завету. Морам признати да су у томе доста помагала и наша деца, што им је омогуќило да поред стеченог образовања имају лепе радне навике.

Јованка

 ЈОВАНКА- Јованка је роѓена 13 августа 1946 године у селу Магленцу од оца Крсту и мајке Добрице. Село у коме је роѓена Јованка припада Р. Македонији, али је дубоко, као неки сувоземни залив ушло у Р. Србију. Налази се око сат и по хода изнад Манастира Светога Прохора Пчињског. Сви кажу да ово село по свим својим националним и етногенским одликама припада српском етничком простору. Ближи су им трговачки и други центри који се налазе у Србији, него они у Македонији. По административној и територијаној подели после Другог светског рата и данас припада општини Старо Нагоричино. Село има богату историску прошлост из давне и скорије прошлости и вредно је о њему написати репортажу или роман који ќе описати та дивна места, пределе, бујне шуме и цветне пашњаке. Људи у овоме селу су прави горштаци, пуни ведрине и лепоте душе, вредни и послушни.

Раде, Јованка и Синиша

Крста и Добрица у браку имали су двоје деце, Русу и Јованку. Руса је роѓена 1944годину.

Крсто, отац Јованкин имао је брата Спасу и Благоју из махале Илинци. Добрица, мајка Јованкина потиче из породице Грци из села Маглнца. Имала је сестре: Круну и Данцу и два брата Драгана и Чедомира.

Јованкина тетка Круна удата је и живи у селу Враготурцу код Куманова, док је Даница удата у истом селу Магленцу у махали Бујак. Ујак Драган се одселио у Крагујевцу.А ујак Чедомир се одселио са породицом у Севкерину код Опова у Банату.

Јованка њена сестра Руса и Синиша

Крста, отац Јованкин, роѓен је 1920 године, али је починуо врло млад у својој 26 години од последице како његова деца кажу, четничког мучења и малтретирања. Добрица, мајка Јованкина, роѓена је 1921 године, али пошто јој је први супруг починуо, са двоје нејаке девојчице, удаје се у село Коинце за другог супруга, Стојчу, званог по надимку”Аџија”. Код њега у новом браку, Добрица “затиче” петоро Стојчине деце. Ту трагедију и невољу не треба коментирати нити о њој писати, јер се зна да је мајци, односно маќехи било веома тешко са седморо деце. У таквим условима је расла Јованка, ту стицала прве појмове о природи, друштву и односима у њему.

 Раде, Јованка и унук Марко 

И поред свих невоља које су пратиле Јованкин живот, она је успела да заврши Педагошку академију у Врању и да стекне звање наставника физике. После завршетка вишег образовања запошљава се у Куманово у Основну школу “Христиан Тодоровски Карпош“ где и данас ради.

Данијела, Руса и Марко

Када се ради о особи која је чувала троје вредне и марљиве деце, свима дала факултетско образовање, са супругом изградила куќу и очувала мужевљево очево наследство, илузорно је додавати и трошити речи да је то вредна, марљива и узорна домаќица. Таква је и у школи и своме колективу, веќ смо раније рекли да је у браку са супругом Радетом ступила у брачној заједници, месеца децемра 1968 године.

Раде и Јованка у браку имају троје деце: Елизабету, Данијелу и сина Синишу.

1.3.1.3.4. РАДЕ ВАСИЉ СПАСИЌ


Раде Спасиќ

Пишем ову књигу у знак захвалности нашим прецима, који очуваше веру и обичаје и који их пренесоше нама у времену у којем сада живимо уз аманет да се свега што нам је од њих остало не одричемо. Нема веќег греха од греха када потмци руше и разарају гробове својих предака и када према њима не указују нужно поштовање. Слажем ове редове да бих спасио од заборава време у којему су наши претци живели, да бих пренео младој генерацији и свим будуќим нараштајима неке обичаје, начин живота, веровања и празновања, да бих спасио од заборава неке друштвене односе у којима су наши претци живели, да бих пренео њихове радости, муке и страдања. У циљу свега тога покушао сам да поред имена људи, у овој генеалогији говорим о занимању, о домаќој радиности, о свадбама, славама и празницима и све остало што је наше претке опкруживало у друштвеном и природном животу. Свестан сам да до краја у томе нисам успео, али је ипак доста, јер се то време увелико разликује од времена у коме ми сада живимо. И још нешто друго. Друга половина Двадесетог века донела је велике промене у науци, техници, технологији, а с тим и у начину живота људи: само за педесетак година, од жетве српом прешло са на жетву комбајном, истовремено се жање и врши; од грејања на огњишту прешло се на грејање на термо пеќима и микро таласним справама; од лежаја на рогозини прешло се на лежање на удобним лежајима; од ткања на дрвеном разбоју и облачења многобројне породице јединствено преко женских руку, дошло се до савремене текстилне индустрије и облачењу помоќу пара; од ропског односа жене у куќи и у друштву, дошло се на приближној равноправности у породици и у друштвеном животу и итд.       

Меѓутим, нажалост, морамо констатовати да су морални односи у породици и у друштву вртоглаво опали. Док су наше бабе и прабабе у својој одеќи имале заштиту од природних недаќа и непогода и покривање голог тела, данас се тело нагло открива и то до те мере да прелази у ружноќу и неукус. Нема више устајања младих људи када поред њих проѓе старија особа, нема више топлог поздрава и топлих жеља, нема више “Помози Бог и Бог ти помого”. Све је то прошло у неповрат и заборав. Покушао сам да неке и од тих обичаја опишем и спасим од заборава.

Пишуќи о тим временима и слажуќи ове редове не мислим вратити точак моде и обичаје уназад, али није на одмет знати како се накад живело, како се хлеб насушни зараѓивао, какви су односи меѓу људима били. Зато још једном кажем да ова књига није само генеалогија о људима и о нашим претцима, веќ мала породична, односно родовска историја, која преко рода Јовчевих желим приказати једно време, јер су ови људи у Стаорм Нагоричану и у свим осталим селима живели истим животом. Вредније је да то негде буде записано, јер више нема предања онаквих каквих је некада било уз куќевног огњишта и пријатан мирис храстовог пламена.
http://4.bp.blogspot.com/_Ptx9S7frrLI/SuGiEqJugsI/AAAAAAAAAWc/W3MgWQWY1mY/s320/7+%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%93%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE-59.jpg
Раде са оца Васиља и мајке Васке.

 Роѓен сам 9 јула 1943 године у селу Старо Нагоричино од оца Васиља и мајке Васке.

По реду сам четрвто Васиљево дете и друго Васкино у њеном браку са мојим оцем Васиљем. Две мајчине ќерке из њеног првог брака, Јулка и Даница су моје полусестре. Полусестре су и Босиљка и Мица, које су Васиљеве ќерке али од његове прве супруге Санде. Брат и сестра од заједничких родитеља је моја сестра Љубица и ја, јер смо од исте мајке и од истога оца. Горња шифра или генеалошки код који стоји на почетку овога текста, означава следеќе: број 1. означава првог нашег претка од кога почињемо ову генеалогију, Јовчу, број 3. означава треќе његово дете, односно мога прадеду Спасу, наредни број 1. је генеалошки знак Спасиног сина Трајка, односно мога деду, следеќи број 3. означава мојега оца Васиља, јер је он био треќе дете Трајково. Последња шифра 4. је мој генеалошки број, јер сам ја четврто Васиљево  дете.

Раде и Јованка испред новог дела куќе у Ст.Нагоричану

У моме детињтву имао сам ту несреќу да доживим, односно да видим како изгледа сељачка радна задруга  у којој је и мој отац био принуѓен да унесе сву земљу и сточни фонд и да постане член земљорадничке задруге. Као што рекох раније, при расформирању СРЗ, људи су били толико осиромашени да су све морали почети  испочетка. Морали смо да једемо хлеб од овсеног и јечмовог брашна. Било је то 1953 године, када сам ја имао само десетак година. Оно мало ситне стоке коју смо вратили из задруге морали смо је гледати као очи у глави, јер смо се надали бољој будуќности. После расформирања СРЗ почеле су се формирати неке мање-више либералније задруге, које толико нису задирале у приватни посед сељака, тзв. Набавно-продајне задруге. Старије сестре су надничариле на имању споменутих задруга, те захваљујуќи и том њиховом динару, могли смо набавити со и петролеј и неке друге ситнице у куќи и купити нешто за спремање дарова старијим сестрама, које су се по годинама своје старости приближавале удаји. Све у свему, живот нас сељака после изласка из СРЗ био је веома тежак. Несреќа је била и у томе што су сви били сиромашни те се није имало од кога позајмити, било у житу, новцу или у нечему другоме. Људима је враќен по један во или коњ, па су они заорање и за друге послове морали спаривати вучну стоку. Врх те беде коју су донели СРЗ био је у томе што су људи напуштали породице и родна огњишта  те су одлазили на посао у Добоју, Мајданпеку, Бору итд. Само да би зарадили који динар и купили жито и др. Чудно данас изгледа ако кажемо да су наши сељаци после изласка из СРЗ одлазили чак у Банат да би купили стотинак килограма кукуруза да исхране децу. Хлеб је био Бог. Продавало се најпотребније из куќе да би се дошло до хлеба: машине за шивање килима и још што не. Невоља је била и у томе што понуѓене ствари није имао ко да купи. Такозвани обавезни откупи, СРЗ, сушне године, послератна ситуација и сва остала зла довели су народ на ивици пропасти.

Раде за време закројивање винограда

Основну осмогодишњу школу завршио сам у родном месту, у селу Старом Нагоричану. Биле су то прве послератне школске генерације са завршеном осмогодишњом школом у родном месту. То је било после доношења Закона о обавезном осмогодишњем образовању, тзв. Чолаковиќев закон, јер је у то време Савезни министар за образовање ФНРЈ био Родољуб Чолаковиќ. Колико се сеќам наставници који су нам предавали нису били са завршеном вишом школом или факултетом, али је код њих било некаквог ентузијазма и полета те су нам дали солидно образовање. То се уосталом могло видети када смо ступили у средњим школама, које смо успешно завршили. У последњим годинама мога школовања у Основној школи “Светозар Марковиќ” у Старом Нагоричану, почели су долазити наставници са одговарајуќом школском спремом, ВПШ, а мање са факултетом. Веќи број мојих наставника било је из Србије и то из Пирота, Ќуприје, Новога сада. У то време водило се доста рачуна о томе да у српским школама у Македонији предају наставници из Србије или они који су солидно познавали српски језик. У последњим годинама тога је све мање, да би се данас све то свело на пуку формалност. Отуда што српска деца у Македонији не познају српски језик и српску историју.

Завршио сам основну школу и размишљао где ќу даље. Као сеоско дете нисам имао потребног предзнања о професионалној оријентацији, а такве службе није имало ни у школама нити у другим организацијама за професионалну оријентацију. Зато о мом даљем школовању размишљали су и моји родитељи. Оријентисали смо се према материјалној могуќности, те су на крају одлучили да ме даду на занат. Дали су ме на столарски занат код нашег земљака Воје Илиќа “Мусе”, који је имао столарску радњу у Куманово. Мајстор Воја је био из познате породице некадашњег српског војводе Петка Илиќа “Мусе” из Старог Нагоричана. Воја није био лош мајстор. Био је у тренду са развојем свога заната, али је више пио него што треба , те му је занат ишао све наниже и наниже. Није био човек од занатлиске речи и обеќања. Ја и моји родитељи, посебно мајка Васка оценисмо да је тај занат доста тежак за моје физичке могуќности, али због мојих другова који су се записали и веќ пошли у школу, одлучисмо да ја напустим занат и да се упишем у школу. Било је касно. Школа је почела пре више од месец дана. И поред тога мајка је одлучила да не одустане од моје даље школовање. Тако она поѓе код директора Економске школе “Моша Пијаде” у Куманово и преклињајуќи и молеќи свога суговорника успе да ме упише у први разред те школе. Било је веома тешко. Не због учења којег сам савлаѓивао, веќ због услова у којима сам учио. Становао сам у приватном стану у једној собици са Ѓелиќ Властом. Ученичког интерната није било. Храну су ми доносили од четвртка до четвртка, када су долазили на пијац. Догаѓало се да због заузетости у пољским и домаќим пословима, некад прескоче и не доѓу, те сам морао по храну у село иќи сам и то пешице. Тек у средњој школи, први пут у животу обукао сам ципеле и збацио са ногу гумене опанке. До старих ципела дошао сам на тај начин што је неки човек који је становао код истога газде оставио своје ципеле. Ја сам их наследио, очистио, закрпио и натакао на ногама. Тако сам у том јадном и сиромашном стању животарио две госине. Као и свако дете са села и у тим годинама, желео сам да идем у кино. Паре за куповину билета нисмо имали те смо се, да би ушли у кино, довијали на разне начине. Скупљали смо и лепили карте, улазили у салу док претходна смена излази и под клупама чекали да кино претстава почне и како ли још не. То је уносило неку ведрину  у нашем мученичком животу и разбијало свакодневну монотонију. У тим условима успешно сам завршио и други разред економске школе. После тога са једним мојим другом, по имену Ангеловским Владимиром радили смо као стажанти у Општини Старо Нагоричино.Споменути друг Владимир роѓен је у селу Маглнцу кои је за време стажирање становао код моје сестре Јулке.За време стажирање  обеќано нам је по нешто хонорара, али од тога ништа, те се ми разочарасмо. То моје назовимо га стажирање годило је мојој мајци, јер како је она резоновала, биќу општински службеник-ќата у моме селу, када завршим започету школу. Моје разочарање у стажирању граничило се са бесом, јер ми је новац неопходно био потребан, а од мога хонорара ни трага, ни гласа. Да бих зарадио који динар и да бих купио нове панталоне надничио сам у задрузи, иако је код куќе имало посла до ушију. Значи, у време летњег распуста жео и сам и вршио код куќе и понеки слободан дан користио да радим у задрузи и зарадим који динар.

Када сам завршио други разред економске школе и када сам доживео прво разочарање, изненада појавила се једна шанса која ме је одвела на сасвим други пут и угурала у једну другу професију. Наиме, у новинама се појавио конкурс за пријем ученика у Средњу железничку школу у Земуну. Школа је нудила и добре стипендије. Разочарање, сиромаштина и тежак ученик живот на једној страни и понуѓена добра стипендија и запошљавање на другој страни, превагну те се ја са својим другом Костовским Благојем одлучисмо да се пријавимо на конкурс. Брже, боље припремисмо потребне документе и кренусмо за Скопље да тамо у ЖТП предамо оно што су тражили. Опет белаја! Попесмо се на воз на Железнижкој станици у Куманово и тако без купљене возне карте, јер нисмо имали новац, кренусмо за Скопље. Ухвати нас кондуктер те нас истовари у Романовце – на првој железничкој станици. Наше молбе и запомагање није помогло, те ми остадосмо на станицу у слео Романовце. За нашу среќу стиже један теретни воз, те ми замолисмо да нас он превезе до Скопља. Смилова се добар човек, те се ми наѓесмо у локомотиви за једно са машиновоѓом. Тако стигосмо у Скопље те у послењи дан расписаног конкурса предадосмо наше документе. У Железничкој школи у Земуну примише нас у треќи разред те због промене школе и смера не изгубисмо ништа. Ту сам завршио последње две године средњег образовања.

Железничку школу завршио сам школске 1962/63 године, те сам се након кратког времена, односно 1 јула 1963 године запослио на Железнижкој станици у Миладиновцима близу Скопља. Као приправник, морао сам научити више радње које су у надлежности отправника возова, те су ме због тога мењали од једне у другу станицу, од једно на друго радно место. Дана 26.о7. 1963 године, када се догодио земјотрес у Скопљу, нашао сам се у Жел. Станици у Дељадровцима. У метежу који је завладао том приликом нашао сам се и ја, али то је посебна прича.

На железничкој станици у Миладиновцима остао сам пуних шест месеци јер сам био после тога премештен за отправника возова на Железничкој станици у Куманово. На овој станици догодио ми се један потресан и непријатан догаѓај., који ради својих дубоких импресија и потомака ради, желим у овој прилици овековечити и спасити од заборава. Наиме, 26 марта 1966 године око 3,30 сати на кумановској станици пристиже теретни воз са станице из Табановца. Излазим на перон да бих га дочекао и да му напишем налог да причека шинобус из Романовца, који је ишао према северу. Померих се, и одједанпут, незнам како нашао сам се измеѓу шина првог колосека. Одједном ме удара воз и обара измеѓу шина локомотива која је маневрисала. Падох мислеќи да је самном све готово. Локомотива проѓе. устадох чудеќи се свему што се догодило и околностима како сам преживео ову несреќу.  околности су били следеќи: локомотива - маневарка, која је стајала чак код силоса требала је да изврши маневар, али тек кад теретни воз, кога сам дочекао, крене са станице према Скопљу и када шинобус који долази из Романовца напусти ову станицу. Меѓутим, машиновоѓа је на своју руку покренуо локомотиву и почео да маневрише. Његова непажња и самоиницијатива, могла је да ме кошта живот.

Раде Синиша и унук Марко

Септембра месеца 1966 године одлазим на отслужење војног рока. Војску сам служио у Пожаревцу и у Крагујевцу, у роду радиотелеграфисте. Сеќања на живот у војсци су пријатна, осим онога што сам на отсуству дошао тек после отслужених шест месеци. Пријатно сам био пожашќен када су ми у првој посети дошли сестра Љубица и Атанас. Из војске сам се вратио марта месеца 1968 године. После враќања из ЈНА продужио сам да радим на Железничкој станици у Куманово. Невембра месеца 1971 године напуштам Жел. Станицу у Куманово и прелазим на посао у “Фершпед”. За ову промену посла морам да захвалим Трајану Петковском, који је у то време био директор правне службе”ЖТП”-а Скопља и главни уредник стручног железничког часописа “Железничар”. У “Фершпеду” у Скопљу радио сам од, како наведох, месеца новембра 1971 до маја 1973 године. Те године у Куманово се отвара царинарница и Фершпед ту отвара своје претставништво. Док сам радио у Скопљу, сваког дана сам путовао, возом, аутобусом и другим превозним средствима. Маја месеца 1973 године постављају ме за руководилаца испоставе, те се ја поново враќам у Куманово. Ту остајем до августа месеца 1993 године, када бивам поново премештен на испостави на граници у селу Табановцима.

Вишу саобраќајну школу завршио сам у Загребу 1975 године, а Факултет на Саобраќајном факултету у Загребу 1990 године.

Пензиониран сам 2001 године и од тада размишљам како потомцима да оставим написану реч о нашим претцима, што чиним овом приликом. Сигуран сам да сам о свему и о свакоме могао нешто више и нешто боље реќи, али сам свестан и чињенице да што се више одлаже та породижна и родовска историја, то више људи, догаѓаји и све остало неодољиво отима и односи заборав. Зато ово радим да што се у овом моменту може “спасити од заборава”, спасим.

Васиљ са шубаром у средини за време Љубицине свадбе

1.3.1.3.3. ЉУБИЦА

1.3.1.3.3. ЉУБИЦА је треќе дете по реду у Васиљевој породици, али од друге супруге по имену Васке. Рачунајуќи Васиљев брак са другом женом Васком, Љубица је прво њихово дете. Њу обележавамо горњим генеалошким бројем или кодом (1.3.1.3.3.) из разлога што је под број 1. Јовча, под број 3. Спаса, под број 1. Трајко, под број 3. Васиљ и коначно под последњим бројем 3. долази Љубица као треќе Васиљево дете. Наиме, прво његово дете је Босиљка, друго је Мица и треќа је Љубица. Ми смо раније рекли да доведене ќерке Јулку и Даницу неќемо ставити у овај генеалошки код, јер оне не припадају родовској генеалогији ЈОВЧИНИХ. Јулку и Даницу смо увели у овој генеалогији из љубави и пијетета према њима и из разлога што су одрасле у Васиљевој куќи. Оваква методологија у писању ове генеалогије мислим да најбоље одговара реалној ситуацији. Ставити их у коду ове генеалогије значило би присвојити их као потомке нашег претка Јовче од кога почињемо ову генеалогију. То није тачно и не одражава реалну истину. Испустити их и не увести их у ову генеалогију, значило би не споменути их и не реќи да су доведене и да су одрасле у Васиљевој породици. Оне су Љубичине полусестре по мајци Васки и зато је уљудно увести их у ову генеалогију, али без кода, јере ова генеалогија описује живот и редослед Јовчевих потомака.

Љубица и Атанас

Љубица је роѓена 1939 године у селу Старом Нагоричану од оца Васиља и мајке Васке (друге Васиљеве супруге). Супружници Васиљ и Васка жудели су да имају сина, јер су и један и други веќ имали по две ќерке. Али природа није уважила њихову жељу. Родила им се ќерка, којој су дали име Љубица. Истини за вољу, пошто је била пето женско дете, како овде кажу: “Туѓа стреха”. Меѓутим, Љубичино роѓење било је преломно код њених родитеља, те су они одлучили да продуже са чувањем деце. Иако је Љубица била пето по реду женско дете то није код родотеља изазвало велико разочарање, те је Љубица и рано детињство и младост провела у пажњи и несебичној родитељској нези. Ипак она је била прва у другом браку обадвоје њених родитеља.

Када говоримо о Љубици и о времену у коме је она провела своју младост, морамо констатовати да јој је време  више било наклоњено него осталим сестрама. Када је она постала девојка, колективи, то највеќе зло овдашњих сељака, почели су да се распадају. Није се више ишло на жетви по туѓим њивама и виноградима, није се чувала колективска стока, није се радило по такозваним радним данима и радним надницама, није се више вршило на заједничком колективном гувну, није се морао питати претседник задруге да се поѓе у госте код роѓака, на сеоски собор или на пијац. Престали су да важе бонови на којима се куповао хлеб, или добијао у строго одреѓеним количинама. Престале су да се користе “тачке” које су служиле за куповање мараме, кошуље или један метар тканине. Распадом колектива, људи па и домаќин Васиљ, почели су обнављати своја стада и други сточни иметак, јер оно што је “унесено” у колективска стада помрло је и побацана у најближим и најдубљим потоцима и дато кучиќима да би се заувек сатрла та бољшевичка срамота, која се није прихватала на овдашњем тлу и на овдашњој више вековној ситносопственичкој традицији. Све је то ишло у корист бољем и слободнијем детињству моје сестре Њубице. Она је могла да купи мараму ондашњег дезена, јер се и трговија почела “одмрзавати”, почела је индустриска производња. Дисало се нешто слободније него што је то било у радној сеоској задрузи. У то време које овде описујем стигао сам и ја, те смо младалачке дане са Љубицом проводили заједно. Морам признати да је она у то водила, али и ја пошто сам мушко, желео сам да и ја идем по сеоским саборима, у гостима код роѓака итд. Празника и сеоских сабора било је много, те су они, хвала Богу, служили не само за разоноду, веќ и за одмор кога смо били жељни од тешког физичког рада  на њиви и код куќе. Са Љубицом и са старијим сестрама ишли смо на саборе у Забелу, Св. Прохору Пчињском, у Режановцу, на Кршче у Клечевцу и на другим местима. Када смо веќ код сеоским сабора, потомака ради треба реќи коју реч о њима о њима и о тадашњим сеоским вашарима. То су биле велике свечаности. Није претерано послужити се хиперболом и реќи да земља народ није могла издржати. На Кршче у Клечевцима сакупљао се толики народ да се земља није виделам јер се по неколико кола вило. Зурле, бубњеви, а касније хармонике и трубе парале су уши. Врило је ко у казану, дизала се прашина до небеса. У колу су се хватале девојке у белим труканим (везеним) кошуљама, црвеним шамијаркама, док су украсене саје на раменима мелодично одзвоњавале. Сабори су  били доживљај за очи, ухо и душу. играли су се разна кола, махом пренесена из Србије: чачак, у шест, Жикица, сврљишки чачак, реѓе рамно и др. Певале су се последње песме и у свему томеје имало неко врсте надметања. Ништа мање свечаније није био сабор у Пројевцу, у Светом Прохору Пжињском , у Режановцу, у Жегљану и у другим местима поводом разних празника који су овдашња села славила или поводом верских празника који су се у овоме крају славила и обележавала на најсвечанији начин. На саборима се ишло колима, чезама, пешице се преваљивало више од десетак километара. У најбољем служају ишло се бициклом.

Када је реч о сеоским саборима, а са циљем да наше потомке упознам са једно неповратно време и да их насмејем и расположим, када буду читали ову генеалогију, реќи ќу им, односно испричати један детаљ из моје и Љубичине младости.

Било је то 1964 године о Св. Јовану када се одржава сабор у селу Режановцу. Узмем ја бициклу на услугу од моје сестре Јулке и зета Славка. Гуме на бициклу биле су старе и везане канапом, јер нове гуме још није било по продавницама. Попнем Љубицу на бициклу и тако кренемо макадамским путем према Младом Нагорижану и Света Петки, па одатле низбрдицом према Вујевском мосту. На самој кривини, пукне стара гума и прелетимо преко бицикла. Толико смо се угрували да сам ја морао иќи код лекара и носити неколико дана везану главу, а и Љубица није боље прошла. Пошто нисмо могли даље због сломљеног бицикла и због самих нас ми се вратисмо. Тада је Љубица имала око 25 године, а ја око 20 година. Тако је сабор у Режановцу остао мањи због нас двојице, али верујем да се то није приметило.
Љубица се у свом детињству, као и остала деца, занимавала земљорадњом и чувала стоку, а када је одрасла спремала је дарове за удају и помагала у куќним пословима.

ДАНИЦА

ДАНИЦА је друго дете – девојчица коју је удовица Васка довела из села Младог Нагоричана у село Старо Ногоричоно када се преудала за другог супруга Васиља. Даница није имала ни пуне две године када јој је отац Денко починуо, а непуне четири године када је са мајком прешла у нову породицу код очуха Васиља. Среќа у несреќи је била та што су се затечене Васиљеве ќерке од прве супруге Санде и доведене девојчице од друге супруге Васке: Босиљка и Мица затечене и Јулка и Даница доведене, веома добро слагале, те би рекли да је Даница имала ту среќу да живи у повољној домаќој атмосфери, која је имала битан утецај за формирање њене личности.

Даница и Коста

Била је вредна и повучена, радна и поштена. Поштовала је родитеље и све старије од себе, те је са тим квалитетима освајала своју околину и била свима пријатна и драга. Својом вредноќом успевала је да приврши све послове које су јој даване у надлежности и да остатак времена посвети прикупљању дарова и одеќе за удају. Та њена вредноќа преносила се од једнога до другога, те је она у својим девојачким годинама била доста хваљена као удавача и о њој су се преварали момци не само из њеног села веќи и шире. Знала је само да се насмеје и да “прогута”, па макар то била реч или укор који јој није био пријатан. Красиле су је врлина стоичке подношљовости и велике вредноќе. Ретке особине које су се  у њено време веома високи цениле и котирале. Јер, ќутљива и вредна жена живеќе у патријархалној куќи неќе пркосити  свекрви јетрвама, неќе куќу растурати. Умножаваќе оно што затече код супруга и стараќе се да децу изведе на прави пут и лепо их васпита. Онолико колико сам упознао Даницу у току нашег заједничког живота док је она живела у куќи мога оца и после када се удала, јер сам радо ишао код ње у госте, с правом могу реќи да је Даницу красила лепота ДУШЕ. Сиќушна и слаба није била физички маркантна и корпулентна, али је пленила добротом душе и речи и свакога саговорника пленила некаквом чудном душевном привлачношќу. Том снагом свога изванредног духа могла је свакој особи да се наметне и да изнуди послушност и поштовање. Она није знала да заповеда веќ је све око себе тихим и умиљатим гласом молила, којој молби нико није могао одолети и да не послуша њену молбу. Таква је била у браку и према сопственој деци. Она мужу није нареѓивала, веќ је говорила:”Ајде Коце, ти то можеш да урадиш. Знам да хоќеш, знам да умеш итд.” Таква је била и према својој деци. Ту особину, такореќи пренела им је без остатка.

Даница и Коста

Даница се удала у суседном селу Челопеку за супруга Косту из богате сеоске породице, познатом под именом “Раимци”. Имали су доста земље, велико стадо оваца и преко стотинак кошница пчела. У породици је било свекра Петка, старог Раима, свекрве Маре, веома старе и неспособне особе и још двоје девера и јатрва. Даница је у време удаје била најмлаѓа особа у Раимовој куќи. Синониом најмлаѓе јатрве у куќи или породици, одговарао је робињи. Морала је она свима да угоди, односно уговее. Морала је последња сести за трпезом, а прва се диќи са трпезе, без обзира дали је ручала или није. Морала је последња отиќи на спавање, а прва се диќи из постеље, јер је срамота да снаша устане после свих. При томе да намести лежај свекру и свекрви и да га кад они устану подигне и остави на последњем опредељеном месту. Моарала је последња остати на њиви и завршити започету посту. Свему томе Даница је одољевала и све послове извршавала без жалбе и гунѓања. истину за вољу, морамо реќи да породица Раимаца, иако је била веома богата и по богатству надалеко чувена, живела је укорењеним патријархалним животом. Старе навике нису дозвољавале да супруг помогне супрузи, да причува дете или јој помогне у домаќим пословима. Зато када је био Даничин ред у куќи она је морала радити све: Пеќи хлеб, кувати, чувати децу и обављати све редовне послове. Даница је затекла обичај када су се јатрве редиле. То је да свака од њих одржава ред у куќи по једну недељу, док су остале обављале личне своје послове: ткале, преле чарапе, ишле у госте код својих итд.

Пошто је стари Раим Петко држао све у своји рукама, куповао,продавао и др. синовима није давао да тај део брига преузму, веќ су они били само куќевни орачи и овчари. Кости, супругу Даничином било је дато у надлежности да иде на њиву, а кад је остарео Петко он је преузео стадо. О ужој породици и о деци старала се само даница.

По Даничином спољњем изгледу, по њено ведром осмеху, по тону гласа којим се она обраќала својим саговорницима, рекло би се да она живи живот принцезе. Била је доста затворена и никоме се није пожалила на оно што је мучи. Меѓутим, када би човек мало боље познавао хијерархију и организацију живота у том братству и у том браку рекао би да Даница живи у презасиќеним и застарелим односима.

И поред свега што је Даницу мучило, и поред свих невоља са којима се борила, Даница је очувала, одгајила, лепо васпитала све своје ќерке и помогла им да заврше школовање.

Меѓутим и гвожѓе има тачку издржљивости изнад које не може да издржи. Даница је подлегла опакој болести. Оболела је од карцинома на дванеестопалачном цреву. Дуго није казивала своју невољу. Када се одлучила на операцију све је било касно. Лекари су при операцији установили да је карцином у фази неизлечивости, те су је поново затворили и саопштили истину о њеном здрављу. Она је више водила рачуна о другима него о себи. Такореќи са отвореном и свежом раном она је дошла до “Аништа”, како зову аутобуску станицу у челопечкој реци и похитала куќи да још нешто види и још нешто да припреми. Знала је шта је очекује, али није клонула. Била је зима 1992 године. Морала је у таквом стању да превали пут под снежним наматима од сутобуске станице у Реци до своје куќе. Није ниједном запомагала. Само неколико дана после овог одгаѓаја починула је.

ЈУЛКА И СЛАВКО

ЈАГОДА И                    БЛАГЕ И                БОРКА И                     МИЛЕ И
МИШО                         БЛАГИЦА              ТОМЕ                           МАГДА


ЈУЛКА је роѓена 1931 године у селу Младом Нагоричану од оца Денка и мајке Васке. Када је умро њен отац, мајка се преудала у село Старо Нагоричино за Васиља и њу као шестогодишњу девојчицу довела у Васиљевој куќи. Расла је у заједници са двема девојчицама из првог Васиљевог брака, Босиљком и Мицом. Хармонична брачна заједница, преобимна радна ангажираност, патријархални начин живота и све остало били су одлучујуќи фактори  да се у једој таквој атмосфери формира радна, одважна, хумана, свестрана личност једне сеоске девојке. У куќи очуха и мајке успела је да научи све послове и вештине у куќи, у пољу и у домаќој радиности. Знала је да поштује старије независно јесу ли они били из суседства или села. Без поздрава и доброг владања није пролазила поред старијег човека, те је то, поред њене радности и вредноќе стварало омиџ и ширило глас о њој као о доброј и чесној девојци.

Јулка Славко и унука Александра

Друштвени и породични услови нису јој дозвололи да заврши неко завидно образовање, али је научила све оно што су знале и њене другарице у суседству и у селу. Претежно се занимавала земљорадњом и сточарством, јер је то било основно занимање у Васиљевој куќи, али поред тога није пропустила да себи припреми одеќу и дар онакав какав су имале богаташке девојке у селу. Као и све остале девојке, ишла је на сеоским саборима, али је тамо у свему била одмерена и за пример. Због тих веома позитивних врлина које је Јулка поседовала, заједноса њеним годинама расла је и њена популарност у селу, као доброј девојци и будуќој доброј мајци и домаќици. Да је Јулка у свему била добра и једна од виѓених девојака у селу говори и чињеница о њеној удаји за момка из угледне сеоске богате породице.

Јулка се удала за супруга Славка из цењене и богате сеоске породице, коју су у селу називали Татарцима. Татарци су имали хан у селу, велике винограде и имање, те су имали храброст да запросе највреднију девојку из села за момка Славка. Славко је син Димитрије Татарског. Њихово венчање било је 1950 године, што говори да се Јулка удала у својој деветнаестој години. После свега што се у времену њиховог венчања догаѓало у пољопривреди: колективизација, разбијање патријахалне породице, почетак миграције сеоског становништва и свега осталог, Славко се запослио као тракторист у задрузи, док је Јулка остала код куќе, радеќи куќне послове и чувајуќи децу. У селу су породично живели све до 1964 године, а када су им деца дорасла за школовање у средњој школи, преселили су се у Куманово. Славко се запослио у транспортно предузеќе “Југ Турист” у Куманово и ту радио све до пензионисања.

Јулка и Славко у браку имају четворо деце: Јагода, Благе, Борка и Миле.

ЈУЛКА И ДАНИЦА

Као што раније рекосмо Јулка и Даница не припадају генеалогији Јовчевих, јер су оне доведене из села Младог Нагоричана са мајком Васком. Њихов отац Денко живео је у селу Младом Нагоричану, и како је познато починуо је у болници при операцији од слепог црева. Две девојчице, не старије од пет године остале су сиракиње. Њихова мајка Васка поседела је удовица око две године, па се затим удала за Васиља у истме селу одакле се и удала за Денка у селу Младом Нагоричану. Био је тежак, како овде кажу “крепен живот” јер при поновној женидби морало са затеќи и довести више деце, јер су патријархалне породице биле богате децом, посебно у сеоским срединама. Потпуно је оправдана поговорка која је овде кружила и коју су људи препричавали:”Сељаку не треба друга клетва, осим клетве да му умре жена или да му цркне во”. И заиста, жена и во су били веома важни у једној сеоској куќи. Нестајањем жене и ораќне стоке у сеоској куќи је настајала потпуна сиромаштина. Ово се посебно огледало у оним фамилијама где није било више девера и јатрва да преузму обавезе и дужност починуле особе. Таква је била ситуација у Васиљевој породици, где су за смрти његове прве супруге остале две непунолетне ќерке, Босиљка и Мица. О њима је у овој генеалогији веќ било речи и ми смо овде увели њих и њихове потомке.

Овде желим реќи коју реч и о њима из више разлога, иако оне не припадају Јовчевим потомцима о којима желомо, на дар и понос, будуќој генерацији оставити ову генеалогију.  Обавеза због које то чинимо произлази из више чињеница. Прво, ми се никада у куќи Васиљевој нисмо делили на, како овде зову, “затечене”, “доведене” и “прироѓене”. Чудно је то осеќање и оно се у данашњим условима тешко може објаснити. Друго, ми и данас, када је свако од деце израслих у Васиљевој куќи, формирао своју самосталну породицу идемо радо једни код других, радујемо се заједничким радостима, тугујемо и патимо над заједничким невољама, канимо се и идемо једни другима у госте и никада нам није нам ни крај памети не доѓе мисао да ми нисмо роѓени роѓаци и да ми не припадамо истој генеалогији. Даље, због заједничких потомака који и даље треба да поштују и негују ону прошлост у којој се знало само за поштовање и разумевање. Због пијетета према Даници, која је починула, и према њеним потомцима, које и данас и надаље ќемо сматрати нашим.

Из разлога што не припадају Јовчевој генеалогији и нису потомви Јовчеве генеалогије, ми овде неќемо их стављати по уобичајеној генеалошкој шифри и генеалошком коду, али их желимо увести, онакве какве су, јер је нас гајила и одрасла иста судбина. Зато, пишуќи ове редове, желим својим и њиховим потомцима оставити аманет да се поштују, посеќују и воле, јер је само то доказ за незаборав и љубав.

сабота, октомври 03, 2009

1.3.1.3.2. МИЦА И ТРАЈКО

1.3.1.3.2.1.  ЈУЛЕ      1.3.1.3.2.2.  ДЕЛЧО


Мица    и Трајко

1.3.1.3.2. МИЦА је друго Васиљево дете - ќерка, од његове прве супруге Санде. Роѓена је у селу Старо Нагоричане 1928 године. Одрасла је као полусироче у очевој куќи са двема доведеним сестрама Јулком и Даницом и маќехом Васком. Иако смо раније описали једну идеалну породичну слогу и идилу у Васиљевој куќи са другом његовом супругом и са доведеним њеним ќеркама из првог брака, код Мице се никада није могла попунити празнина о изгубљеној мајци. Она је остала без мајке у својој седмој години, тада када је детету мајка најпотребнија. Своје осеќаје и болове у души за изгубљеном мајком могла је да повери само старијој сестри Босиљки. Можда је тај неизлечиви бол за изгубљеном мајком био толико велики да је у души Милици оставио вечне трагове потиштености и мирноќе. И поред свега тога, Мица није губила веру у будуќност, па је покренута свом интимном снагом и чудним оптимизмом за живот потпомогнут и допуњен очевим присуством и пријатном домаќом атмосфером измеѓу сестре и полусестрама, гајила наду да ќе Бог и њу одомити и дати јој децу којима би се радовала и одгајала.спремила је све девојачке дарове као и остале сестре, као и све девојке за удају у њиховом селу. Све девојке у Васиљевој куќи биле су хваљене, како овде кажу: “пуним устима” и на високом гласу, те су многи очеви који су имали синове за женидбу брзали да се са Васиљем освате. У то време још је владала и царовала институција намерништва.

Када је Мица стасала за удају, Васиљеву куќу посетио је намерник. И тако је уговорено да се Мица уда за Трајка Васињевог из села Челопек, из Вишенске махале у породици, коју овде називају “Шишковима”. Тако Мица и Трајко засноваше брачну заједницу. Трајко је живео у заједници са братом Гијом, који је био старији и мало инвалидизиран. Хромао је са једном ногом, али му то није сметало да обавња све домаќе и остале послове. Према традицији куќе и осталих домаќинстѕава у селу и учитавом крају, млаѓи брат и млаѓа јетрва су морали бити на неки начин потчињени страијима у куќи. Због тога, Мица се није много ослободила обавеза које је имала и код родитељеве куќе. И овде је морала да преузме многе дотадашње послове од старије јетрве и да их обавља сама. Такав је случај био и код Трајка. Трајко је орао и обављао све пољске и домаќе послове, док је Гија ишао на пијац, продавао и куповао, био одборник у селу, заступао куќу итд. Мица је била је мирна и тиха, веома жутог тена лица, не увек са осмехом на лицу. Примеќивало се да је муче бриге и послови и нека њој позната неизвесност и туга.

Трајко, супруг Мицин био је заузет пословима, јер је све, такореќи пало на његова леѓа. Роѓен је 1931 године и по занимању је био пољопривредник и сточар, радеќи земљу и гајеќи стоку као и остали домаќини у његовом селу. Мање се старао о супругином здрављу, него о пословима. Ако му се она и пожалила да је нешто мучи, њено ходање код лекара требало је да одобри старешина у куќи, а осим тога, у то време код лекара се веома слабо ишло, јер и је у Куманово имало једва троје до четворо лекара. Тако је Мица уз велику оптереќеност и заузетост сваким даном све више жутела и слабила и све се више затварала у себи и у својој невољи.

Веома касно, када је болест савладала решили су да Мицу одведу на операцију. Оперисала се, али побољшања није било. Још више је почела да је мучи њена стара, за то време и сада, још непобеѓена болест. Починула је 1959 године, када је напунила тридесет и једну годину у време када је највише била потребна својој деци, ќерки Јули и сину Делчи.

У крајној реченици последњег пасуса се види да је Мица у браку са Трајком имала двоје деце Јуле и Делчо.

1.3.1.3.1. БОСИЉКА И СЛАВКО

1.3.1.3.1.1.  СУНЧИЦА       1.3.1.3.1.2. ЛЕНЧЕ         1.3.1.3.1.3.    САВИЦА



Босиљка                                     Славко
1.3.1.3.1. БОСИЉКА –Потомцима који имају у рукама ову генеалогију препоручујем да ово име прочитају бар два и више пута. Колико је тај неписмени кум могао да изабере тако лепо име. Босиљак је биљка која служи за киќење и носи се на ухо. Опојног је мириса и у себи има божанствену моќ. Њу свештеници умоче у воду и том водицом прскају вернике. Та вода у којој се умочи босиљак не поквари се никада, јер босиљак има чудесну моќ. То признају лекари, ботаничари, свештеници и обични људи. Помослите само како је кум преко имена детета успео да покаже у једном даху све о новороѓеном детету.       

БОСИЉКА  Керке СУНЧИЦА, ЛЕНЧЕ, САВИЦА,и унука ВАЛЕНТИНА

У овој речи лежи словенска морфолошка смисао, у тој речи лежи симбол киќења и поноса. Нема ту ништа што одудара од наше националности и наше традиције. Нема ту позајмљених и нама старних имена: Кларе, Каролине, Бекенбауера, Клеопатре итд. Име човека је једно веома важно етногенетско и национално обележје по чему се људи препознавају. Ту не сме бити помодарства. Име мора полазити од сопствене националне етимологије (етимологија наука – граматичка дисциплина – о пореклу речи)Дан- Даница, Недеља- Недељко, Радост-Раде или Радоје, Среќа-Среќко итд.итд. Боље је куму препоручити име које желимо и које има значење из наше етимолгије, него целог живота носити туѓе име.

Босиљка је роѓена у селу Старом Нагоричану од оца Васиља и мајке Санде 1926 године. Починула је 2001 године. О њој смо доста рекли када смо говорили о браку и невољи Васиљевој, али свему томе треба додати да је она била веома вредна и душевна особа. Била је добра мајка и домаќица и знала је да плени саговорника својом отвореношќу и нежношќу. Из њених усана се ретко назирала злоба и омраза. Таква је била у куќи, таква у селу и суседству, таква у односу са роѓацима и праијатељима. Оличење једног времена и једне патријархалне васпитаности од родитеља и средине који нису чули за педагогију, али су васпитавали и учили на основу вишевековне, утврѓене и проверене традиције, данас такозване емпириске методе у васпитавању. Босиљка је зраќила тим својим васпитањем и као да је хтела да то пренесе свима са којима је долазила у додир.                

Босилка сестра Јулка и брат Раде

Босиљка се удала за Славка у истом селу, односно у засеоку Беле Грамаде у породици Мутавчинци. Њен супруг Славко занимавао се земљорадњом, али је имао и допунско занимање те је радио као зидар и од те делатности добијао готов динар којим је подмиривао трошкове за куќне издатке. По доброти, душевности и односу са људима, рекло би се, нимало није изостајао иза своје супруге Босиљке. Више пута ми је помагао у току мог мукотрпног и сиромашног школовања. Знам да му те паре које ми је давао и поклањао нису биле сувишне, јер је и он имао децу која су имали своје потребе, али је знао да цени и поштује родбину као своје најроѓене.

Славко, супруг наше Босиљке роѓен је 1925 године, починуо је 1957 године. Живео је око 32 године да би после своје смрти у младим годинама, оставио Босиљку да се сама стара о одгајању и школовању деце. Њих је било троје, те је то заиста била велика обавеза за једну женску особу. Није се имало куд. Деца су завршила основну школу у Ст. Нагоричану и после продужили колико се могло у таквој ситуацији, даље. Оно што су завршиле њене три девојчице, у сваком случају и у оваковој прилици, може служити за понос и ќеркама и нама осталој родбини. Све три ќерке су удате и имају оформено своје породице, са којима смо, такореќи у сталном контакту.

1.3.1.3. ВАСИЉ, САНДА И ВАСКА

1.3.1.3.1.  БОСИЉКА   1.3.1.3.2.  МИЦА     1.3.1.3.3.  ЉУБИЦА     1.3.1.3.4.  РАДЕ




1.3.1.3 ВАСИЉ – је треќе дете Трајка и Таске. То се може приметити из његове генеалошке шифре коју овде прилажемо. Наиме, он је праунук претка Јовче од кога почињемо ову генеалогију, унук Спасе и Кане, тј син Трајка и Таске. Родио се у Старом Нагоричану 1897 године и у родном селу је провео цео свој живот све до 29 децембра 1969 године. За његов живот у младости, може се реќи, да је наследио од оца Трајка онолико колико је потребно за један сиромашан али доста мучан живот. Пар волова, двадесетак оваца, свињу и нешто перади морао је да чува као основни капитал за, како овде знају да кажу, крпен живот. Ни земље није било довољно, јер како што знамо, род из кога је он потицао делио се вековима и парчао оранице на све мање и мање парцеле. Среќна околност је била та што је прихватио све послове које му је и отац Трајко радио, те је сам орао, жео, вршио и обављао све остале домаќе и пољопривредне послове. До пара се тешко долазило. За основне домаќе потребе, као што су: со, петролеј, понекад нови пиротски опанак за сеоску славу, памук за основу за ткање и друге ситнице набављао је донесеќи по неко јегње на кумановској пијаци, корпу кокошјих јаја или кожу од заклане овце. Када је куповао парченце земље или проширивао авлију, морао је да позајмљује или да одвоји нешто од сиромашног стада пашиќне стоке. По неким политичким и друштвеним односима, живот нашега претка Васиља у многоме се разликовао од живот његових предака. Наиме, Васиљ је у својој 15 години преживео Балкански рат и Кумановску битку. У његовом селу је била стационирана Коњичка дивизија под командом Арсенија Караѓорѓевиќа, која је 24 октомбра 1912 године заједно са Добровољачким четничким одредом под командом Војина Поповиќа- “Вука” (Јунака са битке на Челопечкој Кули 16 априла 1905), окренула битку на Сртевици у корист српске победе. Васиљ је слушао о Битци на Брегалници и о српској победи над Бугарима. Доживео је и Први светски рат и Солунски фронт.

Васиљ је као младиќ волео да свира те се никада није делио од тадашњег инструмента фруле, како овде зову, дудук и шупељка. Научио је таколепо да свира, те је позиван на свим сеоским игранкама да свира кола сеоским младиќима и девојкама. Пошто у његово време и није било других музичких инструмената, осим гајде, Васиљ је то радио као једну врсту заната. Зато његова околина и сељаци у селу почели су га називати Васиљ Свирач, или Васиљ Свирче. То се име установило као породични прекар, те данас тешко можете наќи некога од његових потомака ако имену траженог човека и пријатеља не додате “Свирче”. Морамо реќи и то да је Васиљ као привредник, иако сиромах, радо прихватио тековине савремене науке у пољопривреди, које је доносила прва половина Двадесетог века. Оставио је испод стрехе очево дрвено рало и купи гвоздени плуг, марке “Дивљи Вепар” немачке производње, који су  у то време били најмодернији и најбољи за орање на овдашњем терену. Меѓутим, морао је и даље задржати стари примитивни начин жетве и вршидбе, јер скоро до краја његовог живота у селу нису биле познати комбајни и жетелице. Само понеки богатији људи у селу вршили су вршилицом, то се сматрало модом и то је тешко продирало, јер је вршилици и радницима требало давати ушур, односно наднице.

Васиљ је сведок постављању споменика у селу, војводи Петку Илиќу –“Муси” и првом српском учитељу у Старом Нагоричану, Крсти Алексиќу. Било је то 7 маја, другог дана Ѓурѓевдана. Исто тако он је имао прилике да посматра вандалски чин бугарских војника који су 20 априла 1941 године до темеља порушили споменуте споменике. Ови споменици ни до данас нису обновљени. Васиљ је преживео и Други светски рат, али је имао ту несреќу да као Србин буде интелиран у Бугарској, 28 децембра 1943 године, и да тамо робује све до 9 септембра 1944 године. Исту судбину из овога краја, из 36 овдашњих села, су доживели, равно 1554 људи. Вратио се куќи и почео поново да доводи у ред оно што супруга и деца нису могли постиќи за девет месеци његовога отсуства.

Вратимо се поново Васиљевој младости и рецимо коју реч о његовој женидби и о његовим животним сапутницама. Због недостатка радне снаге у куќи и Васиљ, као и његови претци, оженио се врло млад. Све свадбене обичаје око Васиљеве свадбе обављани су по овдашњим традиционалним и утврѓеним обичајима, али ќемо ми, наших потомака ради, реќи коју реч и о томе, а на чему се раније код предака нисмо задржали. Прво се оженио са супругом Сандом из поткозјачког села Степанца. Додајмо само да је Сандин брат у Степанцу био Стојман и да јој је сестра била Вела.Стојман је имао више деца и то: Трајчо, Добре, керке Мица и Цана.Вела сестра Сандина била је удата за милака од Кокино. Имали су троје керке и то: Марика удата за Спирко од Коинце, Верка за Часлав од Степанце и Вана удата у Скопје. О обичајима у крају у коме су живели наши преци било је доста речи, те томе ништа не треба додавати, јер се и наш Васиљ женио помоќу намерника и по свим обичајима који су у то време владали. Меѓутим,наших потомака ради, рецимо још реч-две о још једном свадбеном обичају којему се морао и наш Васиљ повиновати.

По девојку се ишло у двеју група. Увече су код девојкиних ишли, такозвани прстенџије. Ову групу гостију са стране младожење сачињавали су момкови родитељи, ближа родбина, суседи и други. У групи су ишле момкова мајка, стрине и нека од његових старијих сестара. Оне су се називали свекрвама. Могло их је бити више. Поред свечане уобичајене одеќе, свекрве су на глави носиле чалме- нека врста знака за распознавање. Чалма , је у ствари, у ролни савијена свилена марама која се после у виду круга замотавала око главе те се на њој могло придевати цвеќе и разни други украси. Када прстеџије поѓу по девојку они са собом поносе све потребштине и прехранбене артикле за један оброк, почевши од ракије и вина, меса, хлеба, пасуља, лука и свега осталога. Месо се није носило на други начин, веќ се носио заклани ован са јабуком у устима од кога се треба спремати једно јело. Када се гости пореѓају у трпезу у куќи девојачкој, долазе њени роѓаци и суседи и почну се поздрављати, иако је са некога веќ извршено поздрављање на вратима куќе још при самом доласку прстенџија. То поздрављање се отегне у недоглед, као да се жели добити у време и оставити дошљацима што мање време за пиќе. Тек после поздрава почиње се приносити мезе и ракија, а то се пропраќе са разним досеткама, вицевима и шалама. У тим шалама и досеткама проѓе пола ноќ. Нико не сме да оде на спавање, јер заспати значи имати нерадну снашу, која много спава и није радна у своме животу. Ту стигне и вечера начињена од намирница девојачког оца. После вечере доноси се свекров ован и око његовог “претстављања” гостима има доста церемонија, шала и упадица. Онај ко носи овна својим шалама и досеткама изнуѓује од госте по неку пару, да би отплатио штету, јер је ован наѓен у нечију башту. Када све то заврши, ован се предаје кувару, тзв. кашевару (кашу-вари-спрема јело) те од овога меса и од других намирницакоје је свекар донео, припрема престенџијама доружак (други оброк у тој ноќи). Тако пролази зимска дуга ноќ и веќ почиње свитати или први петлови објављују наредни дан (недељу). У то време у момковој куќи се спрема друга група гостију, која треба да поѓе по девојку. То су такозвани сватови. Ову групу сачињавају младожења и његови другови, нека врста његова свита или претња. Они су у мањем броју. Јашу на добро окиќеним коњима, могу поќи и са неком двоколицом - чезом.

У девојкиној куќи и даље се обављају обичаји. Наиме, пре свануќа, свита девојачких другарица, пореѓане у колони две по две, певају специјалну за тај чин песму, и изводе невесту. Ова песма је веома интересна и њу треба на посебном месту обрадити, али у суштини односи се на девојкино неверство којим је она погазила своју реч да се неќе удавати. Онда се нариче да туѓег татка неќе нареќи татко, да туѓу мајку неќе нареќи мајком, да туѓег брата неќе нареќи братом. У другом делу песме позива се свекрва да препозна снају, позива се девер да препозна снају итд. За цело време песме девојке које прате невесту иду полако пустајуќи корак по корак певају песму. Девојка је прикривена марамом и њено лице се не види. То говори да до тада девојуку није видео нико и тек сада треба да је види свекрва, свекар и остала родбина. Она иде заједно са осталим девојкама негде у треќем или четвртом пару те девојачке двоврсне колоне.

Ево овде само неколико стихова те девојачке песме, док се мелодија треба нотирати:

“Нели ми се синоќ заклињаше,
Туѓег татка, татко да не речеш,
(туѓу мајку, туѓег брата и тако редом.
Песмом се позива свекрва да препозна снашу
Песмом се позива девер да препозна снашу
“Ој деверче, китено неверче........

После завршетка песме, колона је веќ на средини гостинске собе где долази свекрва и оклагијом која јој се даје, открива невестинско лице увијајуќи мараму као што се суче пита. Свекрва три пута диже до тавана оклагију са марамом, док у трпези настаје општа радост. Кад заврши и ова процесија, девојка се враќа у својој соби, а на порти веќ су пристигли сватови са младожењом. Невеста из собе преко камуфлираног прозорчиќа гледа момка кроз коњску узду, јер се верује да ќе га, ако ово учини целога живота водити за узду и бити прва и доминантна у брачној заједници. Гости улазе и у посебној соби где је пореѓан девојачки дар, гледају њено припремљено рухо, (ношња, килими, черге, јастуци и све остало). Свекрва, свекар и остали заклључују дали је девојка вредна или није. Ова мала пауза, обично служи да би се почистила трпеза и припремила софра за госте од свекрових намирница. Поново се сви враќају у собу и почиње доручак, док се на лице свекра и свекрве може приметити радост или очајање од свега онога што су видели. Момак са делом своје свите иде у девојачку кошару и тамо доручкује оно што је ташта припремила: мекице, пита, пржена јаја, месо и остало. То је први зетов доручак у куќи девојачких родитеља. Постоји веровање да су у овом доручку зату подметне нека чаролија како он не би видео шта супруга у животу ради и према њеним грешкама био индиферентан и толерантан. Рецимо, да му се подметне глава од буљине итд. Зато у животу за мужеве који су превише толерантни и превише “меког” срца према жени, кажу:”Тебе је жена прогледала кроз узду”. или: ”Баба ти је подметнула главу од утке” итд.

Када је све готово, у колима се утовара девојачки дар, девојка се поздрави са укуќанима, али по обичају не сме плакати, да јој деца не би била превише плачљива. Чим се крене, из заједничке колоне одвоје се два до три коњаника, који одјуре момковој куќи да би јавили да је све у реду и да невеста долази. Њих дарују чарапама, пешкирима или неким другим даром и они се опет враќају да би сусрели колону и укључили се са осталима.

Ми смо овде пропустили неке ситнице из свадбених обичаја, али морамо реќи да су оно били на снази све до средине Двадесетог века, те према томе да је наш поштовани предак Васиљ о коме је овде реч морао бити њихов роб и поштоваоц. Ако он то није хтео и у те обичаје није веровао, њега су принуѓивали његови стари или “церемонијал” свадбени саветници, који су о свему томе водили строго рачуна.

Брачна заједница Васиља и Санде била је на завидној висини. Договарали су се о свему и свачему, јер је то била једина гаранција да се супротставе сиромаштији и сиромаштву којег су од предака наследили. Све је кренуло напред, иако спорим темпом. Њима није остала неожета њива, није им остао неокопан и неуреѓен виноград, неокопан кукуруз и непосаѓена башта. Истина за вољу све је то ишло веома тешко, али у заједничкој брачној слози побеѓивала се невоља и све недаќе које је она носила. Имали су децу, часно их одгајали, иако им прва деца нису остала у животу. На заједничку несреќу тај хармоничан брак у идиличну сеоску средину и атммосферу, није потрајао дуго. Санда је 1935 године умрла, остављајуќи супруга  Васиља са двоје недорасле и малолетне девојчице; Босиљком и Мицом.

У то време у сеоској средини било је веома велика трагедија и животни хендикеп остати удовац, поврх тога са малом недораслом децом. Треба поље гледати, треба стоку чувати, треба благоту средити, треба прати, кувати и хлеб месити и пеќи. Због свих тих невоља, Васиљ је одлучио да се поново ожени како би сачувао оно што је са Сандом постигао и како би продужио и даље да живи у нову брачну заједницу, колико себе толико сирочади ради.

У село Младо Нагоричино у Меанџиској махали остала је удовица Васка, која је до 1935 године живела у браку са Денком, који је био по занимању путар. Денко је починуо на операцији од слепог црева, што само посеби говори колико је хирургија била усавршена у то време. Удовица Денка путара из Меанџиске махале остала је са двоје нејаке деце-девојчице: Јулке роѓене 1931 и Данице роѓене 1933 године. Васиљ је добро познавао удовицу Васку, јер је она за Денка отишла из Старог Нагоричана.

Познавао ју је као добру и вредну домаќицу, познавао је њене родотеље и имиџ те породице, те се одлучио да са њом заснове нови брак. И тако 1937 године Васка са својим девојчицама заснове брак са Васиљем, враќајуќи се поново у Старо Нагоричино. Васиљеве деце и Васкине две девојчице биле су приближног узраста, те у Васиљевој куќи продуже да живе у слози, разумевању и љубави. Интонацију те хармоније и те слоге меѓу децом давали су њихови родитељи, који нису знали да деле децу на “моје и твоје” веќ су то од првога дана била “наша деца”. Ту сиромашну децу красиле су све позитивне одлике, које човек само може да пожели. Биле су послушне и радне, извршавале су све послове без приговора и гунѓања, са суседима су били веома пажљиве. Није далеко од истине реќи да су се суседи и сељаци чудили тој слози и том меѓусобном поштовању. По ничему се није могло приметити да је нека измеѓу доведених и затечених девојчица била омаловажена у одевању, храни и послу. У куќи се није употребљавала реченица: “Зашто то не уради она?”. Свака је трчала да што пре и што боље изврши мајчино и очево нареѓење. И кроз све то на послу, у куќи, на седенки и прелу ишло се и радило се са песмом на устима. У томе их је подучавала  мајка Васка, која је изванредно лепо певала и данас када пишем ове редове, после толиких година од мајчине смрти, осеќам се крив што нисам на нагнетофонској ленти снимио тај невероватно мелодичан глас моје сада покојне мајке. Некада идеје о нечем што не сме да се заборави долазе прекасно!



Васка на чардаку своје куќе у Старом Нагоричану

Васка супруга Васиљева роѓена је 1904 године у селу Ст.Нагоричану у махали Чипчевској од мајке Сребре и оца Анте. Анта и Сребра мој деда и баба по мајци имали су двојицу синова и троје ќери. Нај старији син био је Тоде а млаѓи се звао Владе, одно сно то су моји ујаци. Друга сестра моје мајке звала се Мита удата је у Ст.Нагоричану у роду Дуњци за супруга Мику. Најмлаѓа сестра звала се Нушка удата у Четирцу за супруга Душка.

Тоде није оставио потомство  јер му је његова ќерка умрла, Мица је од његове друге жене Даринке.

Владе оженио се са Ленком са којом је имао двоје деце: Благоја и Славка. Ленка је умрла врло млада па се ујак Владе преженио са женом која се звала Мица на коју се ја добро сеќам јер била је изваредна жена. Владе и Мица имали су троје деце о то: Добрица , Трајчо и Ратко.

Мита и Мико имају два сина: Перо и Њубе.

Нушка и Душко имају пет кери и то: Добрица, Лозанка, Марица, Радица и Горда.

Анта , кои је мој деда по мајке Васке имао је и једне сестре која се звала по  имену Велика удала се у Беле Грамаде за супруга Златко.

Они су имали синове и то: Денис, Петко, Трипко, Коле и Ташко. Из ове фамилије потиче Радмила Кипријановска по оца Трипка а Радовановиќ по супруга. Радмила је Ректор  Скопског Универзитета “Кирил и Методи”. Радмила има полу брата од прве Трипкове жене кој се звао Миливоја. Петко има два сина Војо и Трајан.Ташко има три деца и то: Милица Раде и Живко.Коле има два сина и то: Стојан и Славко.  

Васиљ, како рекох раније није био поштеѓен овдашњег интернирања Срба од стране бугарских окупатора. Захваљујуќи само супрузи Васки и послушној деци куќа и стока је очувана и мало је што остало недовршено у пољу и куќи док је Васиљ био на робовању. Када се вратио, морало је ипак да се доведе нешто у ред, поправи или направи изнова. Зато су супружници Васиљ и Васка поправили и модернизовали куќу избацивши старе плетаке и ставити нове зидове од печене цигле, направити нову плевњу преко пута, купити од суседа место и проширити плац итд. Поред свега тога, требало је делити део домаќих прихода и опремати девојке даровима, које су једна по једна стасавале за удају. Радило се и приврѓивало на свим фронтовима и то је све мање и мање било тешко, јер је у куќи било више веома вредних руку, које су стизале да ураде све и на време.

Васиљ и Васка су у новом браку имали још деце. Девојчицу Љубицу 1939 године, које их није много обрадовало, јер је у куќи веќ било четири заједничких девојчица, али су оне, како овде кажу: ”Туѓа стреха”. У сеоској куќи без мушке главе и без мушког наследника није ваљано остати, те су супружници одлучили да и даље чувају децу све док им се не роди син. Та им се жеља остварила 1943 године. Добили су сина, кога је кум из радости и среќе крстио именом Раде, што ќе реќи да је ова принова донела радост у куќи и среќу родитељима. О њиховој деци биќе речи у даљем излагању ове заједничке генеалогије.

Девојке су порасле и даровима и својом вредноќом биле готове за удају. Прво се удала Босиљка, пошто је она била најстарија од свих пет женских чељади.

1.3.1.1. СУЛТАНА И ЦВЕТКО

1.3.1.1.1.ТРАЈАН

1.3.1.1. Султана - Овде смо привели Сулатнину шифру из које се може видети да је праунука Јовчина (1.) да је унука Спасина (2), да је ќерка Трајакова (1) и да је прво живо Трајково дете – опет (1.).

Султана је роѓена у село Старо Нагоричино од оца Трајка и мајке Таске око 1893 године. Овде смо у годинама роѓења Султане нешто прецизнији, јер полазимо од познате чињенице, а то су године роѓења њезиног најмлаѓег брата Васиља. Поуздано и на основу матичних докумената знамо да је Васиљ роѓен 1897 године.знамо да је Султана старија Васиљева сестра и то да је измеѓу Султане и Васиља било још једно Трајково дете, а то је Мита. Све ово умањује сумњу да је година роѓења Сулатниног у многоме погрешна у односу на фактичко стање.

У родитељској куќи са сестром Митом и млаѓим братом Васиљем одрастала је у слози и разумевању. У доби детињства и младости научила је све вештине које је требало да зна једна млада сеоска девојка. Рекосмо да је њен отац Трајко био дисциплинован и педантан човек те он није дозвољавао да његова деца не поѓу по његов пут и не стекну неку његову позитивну животну навику. Део због наследства, део због куќњег васпитања у коме је рад и поштење била основна радна метода, Султана је израсла у кршну и лепу сеоску девојку. Као сви њени претци и сеоски младиќи и девојке и Султана је са мајком посеќивала сеоске саборе по манастирима Забелу и Карпину и Светом Прохору Пчињском и поносила се рухом, које је својом руком изаткала и извезла: трукана бела кошуља, саја нанизана парама, свилена марама и црвена шамијарка скутача стајале су на Султанином телу као саливене. Сличним, рекло би се чак истом модом облачиле су се и остале девојке из села, као исве девојке овога краја. Црвена, такозвана шамијарка скутача је предњи део женске ношње, веома укусно израѓен. На тој скутачи уткавао се свилени конац, који се продавао по сеоским дуќанима и бакалницама, укавале су се шаре од разних конаца од овчије вуне обојени разним природним и акалинским бојама. Дезен шамијарке изражавао је имагинацију девојке која је на разбоју уткавала конац по конац и певушила омиљену песму. Прекрасна декорација којој се могу и средњовековни уметници из доба Ренесансе и из доба Леонарда и Микеланѓела дивити. Данашњи потомци те шамијарке стављају на зиду или на другом месту својих модерних станова да би их декорисали и да би у садашњим савременим атомским условима унели нешто што одише минулим временом изражавајуќи моќ и фантазију и умешност руке сеоске неписмене девојке.

Султана њена снаа Рајна и унуци Стојан и Драги


Као што стоји на шематском приказу, Султана се удала за супруга Цветка у селу Никуљану, као да је хтела вратити бабин дуг, дуг према својој баби Кани која је из села Никуљана дошла за њезиног деду Спасу, она се одликовала са посебним односом према своим роѓацима. У томе је имала посебан однос према роѓацима из братове породице. Слободно могу реќи да е она душевно и емоционално била везана са нама у Старом Нагоричину. Ми смо знали да је то поштовање и ту оданост према нама вратимо на исти начин. Тај њен однос према братовој  породици и према свима нама,као његовој деци био је више него мајчински. Знала је то да нам покаже и односом и гласом и топлим пољупцем. Наши роѓачки контакти били су у непрекидном континуитету, јер су нам то омогуѓавали верски и други празници,о којима смо ми посекивали једни друге и увек на један топао начин хранили и поспешивали то незаборавно роѓаштво. Морам признати да сам са нестрпљењем чекао дан Св.Илије и Спасовдан да поѓем у госте код тетке у Никуљану. У тим приликама, тетка није чекала да њени гости, њени братанци и братанице уѓу у куќу па да се тек тада са нама поздрави и пољуби. Излазила је на стотину метара испред њене куќе и ширеќи руке нас дочекивала, грлила и љубила. Мене ме уносила у куќу у топлој загрљалу спустала ме и опет прегртала до миле воље. Та њена превелика пажња обавезивала нас је да њену куќу и те госте радо не напуштамо. Зато смо код тетке Султане врло радо одлазили некада и по неколико дана раније, пре празника.

Данас се тешко могу присетит о коим празницима смо ишли код тетке, али знам да је празник о Св,Илији и Спасовдан био празник када смо све послове остављали и ишли у Никуљане. Ни отац нас није бранио, је је хтео да видимо његову сестру, данас она помилује и чува јер је и он знао да је њено поштовање и миловање увек било дубоко из срца и те њене племените намучене сеоске душе. О св.Илији и Спасовдан, тетка је готвила свакојака јела, али се нај радије сеќам киселе чорбе од јагнеќег меса и киселог овчијег млека са баницом. Трпеза о Св.Илији и Спасовдану била је препуна и, данас мислим, није имало потребе канити и нудити госте. Меќутим, тетка је нама гурала банице не заборављајуки при томе увек напомене: “Узми мило, Узми душо, немој да се срамиш“. Нудила је нас је до те мере те је увек када смо се враќали куќи гурала у торбу или у рукама завијену кору банице или комад погаче или по неки сеоски колач .

Када смо се враќали из гостију, код нас се данима препричавало, а то препричавање све  виши је хранило жељу и осеќање да се што пре видимо и испричамо. У колико нас послови спрече  да се поводом празник или на неки други начин сретнемо, у мени је почела да гори жеља да бар за тренутак да будем у теткиној куќи. Код тетке смо одлазили понекад на један дан да је видимо и кад ни су били празници. био сам сретан сто је у нашем селу била заедничка општина те су тетка или тетин навраќали у општину да обаве неки посао, узимали потребан пасош за продају стоке, неку потврду или неки извод и обавезно навраќали код нас,

О сеоској слави Ѓурѓевдан, која се као сеоска слава празнује и слави у нашем селу, ми смо поред гостију-роѓака из других села, радо чекали да нам доѓу гости из Никуљана, пре свега тетка, тетин или њихов синчиќ са ким су моје старије сестре биле скоро истим година. Ја сам био вршњак са њеним старијим унуком Стојаном који је био радо виѓен гост у нашој куќи, а посебно сам се ја радовао. Када сам био ѓак у седњој школи, обавезно би о Ѓурѓевом дану долазио куќи и то колико славе ради толико да видим тетку или њезину родбиму из Никуљана. она је често пута са собом доводила њеног сина Трајана.

Стичајем свих тих околности, меѓу нама роѓачка љубав није престала него се увек увеличавала, јер смо и ми знали да је негујемо и да је увеличавамо. Ја сам причао својој деци о нашој не измерној љубави и  поштовање, он је причао својима и тако време је пролазило, а љубав и поштовање остајало. Неќу претерати ако кажем да се наша деца мало и само мало мање поштују и воле од онога некадашњег поштовања и разумевања како смо се ми са мојим братом Трајаном волели и поштовали. Зато реших да у доброј успомени, овим речима оставим и мојој деци и његовим потомцима у аманет да се поштују и остану заувек добри роѓаци.

Супруг наше Султане, био је исте узрасти као и његова супруга, те можемо реќи да је и он роѓен 1892 или 1893 године. Као и сви људи у селу и брачни пар Султане и Цветка, занимавали су се земљорадњом и сточарством и до краја свога живота живели у селу Никуљану.

Цветко и Цветко унук Драги за време бербе грожѓа унук Драги за време бербе грожѓа

У брачној зејдници имали су само једнога сина по имену Трајан. Он је настрадао од трактор. Као што је познато земљиште у селу Никуљану је полупланинско и веома неповољно за рад са трактором. Велики је ризик возити трактор када је време неповољно о кишовито. Трајан је, такореќи, постао прва жртва примењивања агромеханизације у пољопривреди. Једина среќа у тој Трајановој несреќи је то што је он био ожењен и у брачној заједници оставио је двоје деце који су потомци нашег родослова и наше генеалогије по женској линији из Јовчиног корена из села Старог Нагоричина. Трајанова смрт, односно његова погибија догодила се 1880 године. Када говоримо о овоме можемо извести закључак колико је напредовала пољопривредна производња за последњих 100 година. Наиме, Трајко –Трајанов деда по мајци из села Ст. Нагоричина у 1880 години обраѓивао је земљу ралом и воловима са дрвеном плетеном браном и сејао семе помоќу бисаге и руком, док је његов син по ќерци Сулатни у селу Никуљану увео у пољопривреди трактор, металну брану и сејалицу. Време у коме је погинуо Трајан обележава жетву са комбајном где се истовремено жело и вршило без коња и лопатем без ветра и метле.

1.3.1. ТРАЈКО И ТАСКА

1.3.1.1 СУЛТАНА.               1.3.1.2 МИТА                 1.3.1.3. ВАСИЉ

1.3.1. Трајко - овде ќемо реч, две реќи о Трајку, сина нашега претка Спасе. Као што се види из приведене шифре: “1.3.1.” значи да је Трајко унук Јовчин, кога овде означавамо са бројем један, јер је он најстарији наш предак од кога полазимо да пишемо ову генеалогију. Бројем три означавамо да је Трајко син треќег Јовчиног сина, односно Спасе. У бројем један (последње) означавамо да је трајко прво Спасино дете; у случају он је и јединац.

Трајко се родио у селу Старом Нагоричану, негде по нашој процен, око 1858 -1860 године. То је наша процена да би га лоцирали у времену прихватајуќи чињеницу да је сваки наш прдак био млаѓи од свог родитеља у просеку око тридесетак година. Свесни смо да је то само апроксима, али је незахвално не реќи ништа о времну роѓења наших предака. Том претпоставком ќемо се служити док не доѓемо до нашег времена и не почнемо говорити о људима које смо затекли, познавали или о самим нашим родитељима. Ту ќе нам помоќи и матична евиденција као и сами људи о којима пишемо.

О нашем претку Трајку не можемо реќи нешто што је сасвим ново, јер је он живео у истом временском амбијенту, бавио се земљорадњом и сточарством као и његови родитељи, сејао, жео и вршио, чувао стоку за домаќу употребу. Оно што смо заборавили реќи за претходне претке, а то је било уобичајено занимање код наших сељака, а то је да су сви они поред чувања стоке за свакодневну и домаќу употрбу, још чували и такозвану пашиќну стоку. Та стока се пуштала слободно да пасе и о њој се мање водило рачуна него оо воловима са којима се орало и са којима су се обављали други пољопривредни радови. У најбољем случају ову пашиќну стоку чувао је сеоски говедар, који је ујутро стоку прикупљао и терао на пашу, а увече, враќајуќи се са паше, терао стоку улицом, док је свака од њих сама улазила у своје двориште. Таква стока је била, такозвани “жив капитал”. Она се изводила на пијац и продавала када је домаќин имао неопходну потребу од новца. Он би тада продавао по које јуне, по неку овчицу, по неко ждребенце које је приспело за вршидбу и самар и тим парама куповао нову живину, женио сина, куповао пријатељима кожухе и друге дарове да би откупио снају за сина, плаќао држави порез итд. Пошто је у доба у коме је живео наш предак Трајко, трговина стоком на кумановској пијаци јако била интензивирана, а паралелно са тим и трговија стоке са Солуном и Цариградом, са сигурношќу можемо тврдити да је и Трајко у свом домаќинству чувао по неко домаќо говетче.

Дужни смо дати и кратак опис Трајковог физичког описа. По предању и причању које се одржало до наших дана, прича се да је Трајко био крупан и наочит жовек, рекло би се и доста леп. Имао је црне бркове, које је брижљиво неговао, селом није пролазио док се мало не утегне и не обрија, на сабор и сеоску свечаност није полазио док није стао пред огледалом. Као такав падао је у очи свим суседима и роѓацима, па и некој девојци из села, али се моаро придржавати традиције и обичаја које је од старијих наследио. Када је пристигло време за женидбу и Трајка су са намерником оженили супругом Таском из села Драгоманца, из породице Сивинови. Село Драгоманце је са оне стране реке Пчиње, па није далеко од истине реќи да су се Трајко и његова животна сапутница Таска познавали још од раније. О љубави у данашњем смислу речи не сме бити ни говора. На свим саборима по манастирима и на другим местима, са девојкама ишла је пратња, коју су сачињавали мајка, брат, отац или неко други од старијих. Они су куќи подносили куќном старешини извештај како се девојка понашала на сабору, а то је значило да ќе јој идуќег празника поново бити дозвољено да ќе поќи на сабор, или да ќе јој бити то право ускраќено. И у доба Трајкове младости играла су се кола и играли су момци и девојке на свиркама у гајди, фрули или шупељки, али када би се девојка ухватила у коло до неког мушкарца, она се није хватала руком за руку, веќ се у колу држала за руком мушкарца преко марамице или ќустека. Ќустек је лепо министрама нанизаним направљена змија, која је највише служила овој намени. Ќустеци су били предивни сувенири, које су сеоске девојке веома вешто израѓивали.

Трајко са својом супругом Таском изродили су више деце, али су им прва деца помрла. Не треба се овде навраќати на смртност деце у то време, али сеќања ради треба реќи да су повремене епидемије, које су овдашњи људи називали редњама, односили у смрт стотине деце за веома кратко време. Мале и велике богиње, црна кашљица, проливи, неухрањеност, кожне болести и што ли још не одводиле децу у немилосрдну смрт. Здравствена култура је била на веома ниском нивоу, понека врачара још више је доприносила актуелној епидемији него што је помагала да се деца излече. смртност деце је била на високом нивоу. Зато када говоримо о многодетству код наших предака морамо имати на уму да су они морали чувати децу и за себе, и за Бога. Поред споменутих болести и епидемија, многа деца су страдала и на други начин. Презаузете послом мајке нису могле сваког момента бити до деце и пазити их од невоље и зла, па су многа деца  бауљајуќи падала у ватру и за целог живота остајали инвалиди, некима су свиње унагрдили руке, коњи им клоцама преломили ногу, озлеѓивали су се разним алаткама са којима нису били вични да баратају итд., а где их је водила дечја радозналост.

Поред свих невоља које су Трајко и његова супруга Таска имали у одгајивању деце, они су успели да очувају троје деце до брачне зрелости па су неки од њих оставили потомство до наших дана. Њихова деца су, како раније рекосмо: Султана, Мита и Васиљ.

Поѓимо редом. Прво ќемо се задржати на описивању најстаријег Трајовог детета, а то је Султана.
Loading...

Архива на блогот

Site Meter