1.3.1.3.1. БОСИЉКА 1.3.1.3.2. МИЦА 1.3.1.3.3. ЉУБИЦА 1.3.1.3.4. РАДЕ
1.3.1.3 ВАСИЉ – је треќе дете Трајка и Таске. То се може приметити из његове генеалошке шифре коју овде прилажемо. Наиме, он је праунук претка Јовче од кога почињемо ову генеалогију, унук Спасе и Кане, тј син Трајка и Таске. Родио се у Старом Нагоричану 1897 године и у родном селу је провео цео свој живот све до 29 децембра 1969 године. За његов живот у младости, може се реќи, да је наследио од оца Трајка онолико колико је потребно за један сиромашан али доста мучан живот. Пар волова, двадесетак оваца, свињу и нешто перади морао је да чува као основни капитал за, како овде знају да кажу, крпен живот. Ни земље није било довољно, јер како што знамо, род из кога је он потицао делио се вековима и парчао оранице на све мање и мање парцеле. Среќна околност је била та што је прихватио све послове које му је и отац Трајко радио, те је сам орао, жео, вршио и обављао све остале домаќе и пољопривредне послове. До пара се тешко долазило. За основне домаќе потребе, као што су: со, петролеј, понекад нови пиротски опанак за сеоску славу, памук за основу за ткање и друге ситнице набављао је донесеќи по неко јегње на кумановској пијаци, корпу кокошјих јаја или кожу од заклане овце. Када је куповао парченце земље или проширивао авлију, морао је да позајмљује или да одвоји нешто од сиромашног стада пашиќне стоке. По неким политичким и друштвеним односима, живот нашега претка Васиља у многоме се разликовао од живот његових предака. Наиме, Васиљ је у својој 15 години преживео Балкански рат и Кумановску битку. У његовом селу је била стационирана Коњичка дивизија под командом Арсенија Караѓорѓевиќа, која је 24 октомбра 1912 године заједно са Добровољачким четничким одредом под командом Војина Поповиќа- “Вука” (Јунака са битке на Челопечкој Кули 16 априла 1905), окренула битку на Сртевици у корист српске победе. Васиљ је слушао о Битци на Брегалници и о српској победи над Бугарима. Доживео је и Први светски рат и Солунски фронт.
Васиљ је као младиќ волео да свира те се никада није делио од тадашњег инструмента фруле, како овде зову, дудук и шупељка. Научио је таколепо да свира, те је позиван на свим сеоским игранкама да свира кола сеоским младиќима и девојкама. Пошто у његово време и није било других музичких инструмената, осим гајде, Васиљ је то радио као једну врсту заната. Зато његова околина и сељаци у селу почели су га називати Васиљ Свирач, или Васиљ Свирче. То се име установило као породични прекар, те данас тешко можете наќи некога од његових потомака ако имену траженог човека и пријатеља не додате “Свирче”. Морамо реќи и то да је Васиљ као привредник, иако сиромах, радо прихватио тековине савремене науке у пољопривреди, које је доносила прва половина Двадесетог века. Оставио је испод стрехе очево дрвено рало и купи гвоздени плуг, марке “Дивљи Вепар” немачке производње, који су у то време били најмодернији и најбољи за орање на овдашњем терену. Меѓутим, морао је и даље задржати стари примитивни начин жетве и вршидбе, јер скоро до краја његовог живота у селу нису биле познати комбајни и жетелице. Само понеки богатији људи у селу вршили су вршилицом, то се сматрало модом и то је тешко продирало, јер је вршилици и радницима требало давати ушур, односно наднице.
Васиљ је сведок постављању споменика у селу, војводи Петку Илиќу –“Муси” и првом српском учитељу у Старом Нагоричану, Крсти Алексиќу. Било је то 7 маја, другог дана Ѓурѓевдана. Исто тако он је имао прилике да посматра вандалски чин бугарских војника који су 20 априла 1941 године до темеља порушили споменуте споменике. Ови споменици ни до данас нису обновљени. Васиљ је преживео и Други светски рат, али је имао ту несреќу да као Србин буде интелиран у Бугарској, 28 децембра 1943 године, и да тамо робује све до 9 септембра 1944 године. Исту судбину из овога краја, из 36 овдашњих села, су доживели, равно 1554 људи. Вратио се куќи и почео поново да доводи у ред оно што супруга и деца нису могли постиќи за девет месеци његовога отсуства.
Вратимо се поново Васиљевој младости и рецимо коју реч о његовој женидби и о његовим животним сапутницама. Због недостатка радне снаге у куќи и Васиљ, као и његови претци, оженио се врло млад. Све свадбене обичаје око Васиљеве свадбе обављани су по овдашњим традиционалним и утврѓеним обичајима, али ќемо ми, наших потомака ради, реќи коју реч и о томе, а на чему се раније код предака нисмо задржали. Прво се оженио са супругом
Сандом из поткозјачког села Степанца. Додајмо само да је Сандин брат у Степанцу био Стојман и да јој је сестра била Вела.Стојман је имао више деца и то: Трајчо, Добре, керке Мица и Цана.Вела сестра Сандина била је удата за милака од Кокино. Имали су троје керке и то: Марика удата за Спирко од Коинце, Верка за Часлав од Степанце и Вана удата у Скопје. О обичајима у крају у коме су живели наши преци било је доста речи, те томе ништа не треба додавати, јер се и наш Васиљ женио помоќу намерника и по свим обичајима који су у то време владали. Меѓутим,наших потомака ради, рецимо још реч-две о још једном свадбеном обичају којему се морао и наш Васиљ повиновати.
По девојку се ишло у двеју група. Увече су код девојкиних ишли, такозвани прстенџије. Ову групу гостију са стране младожење сачињавали су момкови родитељи, ближа родбина, суседи и други. У групи су ишле момкова мајка, стрине и нека од његових старијих сестара. Оне су се називали свекрвама. Могло их је бити више. Поред свечане уобичајене одеќе, свекрве су на глави носиле чалме- нека врста знака за распознавање. Чалма , је у ствари, у ролни савијена свилена марама која се после у виду круга замотавала око главе те се на њој могло придевати цвеќе и разни други украси. Када прстеџије поѓу по девојку они са собом поносе све потребштине и прехранбене артикле за један оброк, почевши од ракије и вина, меса, хлеба, пасуља, лука и свега осталога. Месо се није носило на други начин, веќ се носио заклани ован са јабуком у устима од кога се треба спремати једно јело. Када се гости пореѓају у трпезу у куќи девојачкој, долазе њени роѓаци и суседи и почну се поздрављати, иако је са некога веќ извршено поздрављање на вратима куќе још при самом доласку прстенџија. То поздрављање се отегне у недоглед, као да се жели добити у време и оставити дошљацима што мање време за пиќе. Тек после поздрава почиње се приносити мезе и ракија, а то се пропраќе са разним досеткама, вицевима и шалама. У тим шалама и досеткама проѓе пола ноќ. Нико не сме да оде на спавање, јер заспати значи имати нерадну снашу, која много спава и није радна у своме животу. Ту стигне и вечера начињена од намирница девојачког оца. После вечере доноси се свекров ован и око његовог “претстављања” гостима има доста церемонија, шала и упадица. Онај ко носи овна својим шалама и досеткама изнуѓује од госте по неку пару, да би отплатио штету, јер је ован наѓен у нечију башту. Када све то заврши, ован се предаје кувару, тзв. кашевару (кашу-вари-спрема јело) те од овога меса и од других намирницакоје је свекар донео, припрема престенџијама доружак (други оброк у тој ноќи). Тако пролази зимска дуга ноќ и веќ почиње свитати или први петлови објављују наредни дан (недељу). У то време у момковој куќи се спрема друга група гостију, која треба да поѓе по девојку. То су такозвани сватови. Ову групу сачињавају младожења и његови другови, нека врста његова свита или претња. Они су у мањем броју. Јашу на добро окиќеним коњима, могу поќи и са неком двоколицом - чезом.
У девојкиној куќи и даље се обављају обичаји. Наиме, пре свануќа, свита девојачких другарица, пореѓане у колони две по две, певају специјалну за тај чин песму, и изводе невесту. Ова песма је веома интересна и њу треба на посебном месту обрадити, али у суштини односи се на девојкино неверство којим је она погазила своју реч да се неќе удавати. Онда се нариче да туѓег татка неќе нареќи татко, да туѓу мајку неќе нареќи мајком, да туѓег брата неќе нареќи братом. У другом делу песме позива се свекрва да препозна снају, позива се девер да препозна снају итд. За цело време песме девојке које прате невесту иду полако пустајуќи корак по корак певају песму. Девојка је прикривена марамом и њено лице се не види. То говори да до тада девојуку није видео нико и тек сада треба да је види свекрва, свекар и остала родбина. Она иде заједно са осталим девојкама негде у треќем или четвртом пару те девојачке двоврсне колоне.
Ево овде само неколико стихова те девојачке песме, док се мелодија треба нотирати:
“Нели ми се синоќ заклињаше,
Туѓег татка, татко да не речеш,
(туѓу мајку, туѓег брата и тако редом.
Песмом се позива свекрва да препозна снашу
Песмом се позива девер да препозна снашу
“Ој деверче, китено неверче........
После завршетка песме, колона је веќ на средини гостинске собе где долази свекрва и оклагијом која јој се даје, открива невестинско лице увијајуќи мараму као што се суче пита. Свекрва три пута диже до тавана оклагију са марамом, док у трпези настаје општа радост. Кад заврши и ова процесија, девојка се враќа у својој соби, а на порти веќ су пристигли сватови са младожењом. Невеста из собе преко камуфлираног прозорчиќа гледа момка кроз коњску узду, јер се верује да ќе га, ако ово учини целога живота водити за узду и бити прва и доминантна у брачној заједници. Гости улазе и у посебној соби где је пореѓан девојачки дар, гледају њено припремљено рухо, (ношња, килими, черге, јастуци и све остало). Свекрва, свекар и остали заклључују дали је девојка вредна или није. Ова мала пауза, обично служи да би се почистила трпеза и припремила софра за госте од свекрових намирница. Поново се сви враќају у собу и почиње доручак, док се на лице свекра и свекрве може приметити радост или очајање од свега онога што су видели. Момак са делом своје свите иде у девојачку кошару и тамо доручкује оно што је ташта припремила: мекице, пита, пржена јаја, месо и остало. То је први зетов доручак у куќи девојачких родитеља. Постоји веровање да су у овом доручку зату подметне нека чаролија како он не би видео шта супруга у животу ради и према њеним грешкама био индиферентан и толерантан. Рецимо, да му се подметне глава од буљине итд. Зато у животу за мужеве који су превише толерантни и превише “меког” срца према жени, кажу:”Тебе је жена прогледала кроз узду”. или: ”Баба ти је подметнула главу од утке” итд.
Када је све готово, у колима се утовара девојачки дар, девојка се поздрави са укуќанима, али по обичају не сме плакати, да јој деца не би била превише плачљива. Чим се крене, из заједничке колоне одвоје се два до три коњаника, који одјуре момковој куќи да би јавили да је све у реду и да невеста долази. Њих дарују чарапама, пешкирима или неким другим даром и они се опет враќају да би сусрели колону и укључили се са осталима.
Ми смо овде пропустили неке ситнице из свадбених обичаја, али морамо реќи да су оно били на снази све до средине Двадесетог века, те према томе да је наш поштовани предак Васиљ о коме је овде реч морао бити њихов роб и поштоваоц. Ако он то није хтео и у те обичаје није веровао, њега су принуѓивали његови стари или “церемонијал” свадбени саветници, који су о свему томе водили строго рачуна.
Брачна заједница Васиља и Санде била је на завидној висини. Договарали су се о свему и свачему, јер је то била једина гаранција да се супротставе сиромаштији и сиромаштву којег су од предака наследили. Све је кренуло напред, иако спорим темпом. Њима није остала неожета њива, није им остао неокопан и неуреѓен виноград, неокопан кукуруз и непосаѓена башта. Истина за вољу све је то ишло веома тешко, али у заједничкој брачној слози побеѓивала се невоља и све недаќе које је она носила. Имали су децу, часно их одгајали, иако им прва деца нису остала у животу. На заједничку несреќу тај хармоничан брак у идиличну сеоску средину и атммосферу, није потрајао дуго. Санда је 1935 године умрла, остављајуќи супруга Васиља са двоје недорасле и малолетне девојчице; Босиљком и Мицом.
У то време у сеоској средини било је веома велика трагедија и животни хендикеп остати удовац, поврх тога са малом недораслом децом. Треба поље гледати, треба стоку чувати, треба благоту средити, треба прати, кувати и хлеб месити и пеќи. Због свих тих невоља, Васиљ је одлучио да се поново ожени како би сачувао оно што је са Сандом постигао и како би продужио и даље да живи у нову брачну заједницу, колико себе толико сирочади ради.
У село Младо Нагоричино у Меанџиској махали остала је удовица
Васка, која је до 1935 године живела у браку са Денком, који је био по занимању путар. Денко је починуо на операцији од слепог црева, што само посеби говори колико је хирургија била усавршена у то време. Удовица Денка путара из Меанџиске махале остала је са двоје нејаке деце-девојчице: Јулке роѓене 1931 и Данице роѓене 1933 године. Васиљ је добро познавао удовицу Васку, јер је она за Денка отишла из Старог Нагоричана.
Познавао ју је као добру и вредну домаќицу, познавао је њене родотеље и имиџ те породице, те се одлучио да са њом заснове нови брак. И тако 1937 године Васка са својим девојчицама заснове брак са Васиљем, враќајуќи се поново у Старо Нагоричино. Васиљеве деце и Васкине две девојчице биле су приближног узраста, те у Васиљевој куќи продуже да живе у слози, разумевању и љубави. Интонацију те хармоније и те слоге меѓу децом давали су њихови родитељи, који нису знали да деле децу на “моје и твоје” веќ су то од првога дана била “наша деца”. Ту сиромашну децу красиле су све позитивне одлике, које човек само може да пожели. Биле су послушне и радне, извршавале су све послове без приговора и гунѓања, са суседима су били веома пажљиве. Није далеко од истине реќи да су се суседи и сељаци чудили тој слози и том меѓусобном поштовању. По ничему се није могло приметити да је нека измеѓу доведених и затечених девојчица била омаловажена у одевању, храни и послу. У куќи се није употребљавала реченица: “Зашто то не уради она?”. Свака је трчала да што пре и што боље изврши мајчино и очево нареѓење. И кроз све то на послу, у куќи, на седенки и прелу ишло се и радило се са песмом на устима. У томе их је подучавала мајка Васка, која је изванредно лепо певала и данас када пишем ове редове, после толиких година од мајчине смрти, осеќам се крив што нисам на нагнетофонској ленти снимио тај невероватно мелодичан глас моје сада покојне мајке. Некада идеје о нечем што не сме да се заборави долазе прекасно!
Васка на чардаку своје куќе у Старом Нагоричану
Васка супруга Васиљева роѓена је 1904 године у селу Ст.Нагоричану у махали Чипчевској од мајке Сребре и оца Анте. Анта и Сребра мој деда и баба по мајци имали су двојицу синова и троје ќери. Нај старији син био је Тоде а млаѓи се звао Владе, одно сно то су моји ујаци. Друга сестра моје мајке звала се Мита удата је у Ст.Нагоричану у роду Дуњци за супруга Мику. Најмлаѓа сестра звала се Нушка удата у Четирцу за супруга Душка.
Тоде није оставио потомство јер му је његова ќерка умрла, Мица је од његове друге жене Даринке.
Владе оженио се са Ленком са којом је имао двоје деце: Благоја и Славка. Ленка је умрла врло млада па се ујак Владе преженио са женом која се звала Мица на коју се ја добро сеќам јер била је изваредна жена. Владе и Мица имали су троје деце о то: Добрица , Трајчо и Ратко.
Мита и Мико имају два сина: Перо и Њубе.
Нушка и Душко имају пет кери и то: Добрица, Лозанка, Марица, Радица и Горда.
Анта , кои је мој деда по мајке Васке имао је и једне сестре која се звала по имену Велика удала се у Беле Грамаде за супруга Златко.
Они су имали синове и то: Денис, Петко, Трипко, Коле и Ташко. Из ове фамилије потиче Радмила Кипријановска по оца Трипка а Радовановиќ по супруга. Радмила је Ректор Скопског Универзитета “Кирил и Методи”. Радмила има полу брата од прве Трипкове жене кој се звао Миливоја. Петко има два сина Војо и Трајан.Ташко има три деца и то: Милица Раде и Живко.Коле има два сина и то: Стојан и Славко.
Васиљ, како рекох раније није био поштеѓен овдашњег интернирања Срба од стране бугарских окупатора. Захваљујуќи само супрузи Васки и послушној деци куќа и стока је очувана и мало је што остало недовршено у пољу и куќи док је Васиљ био на робовању. Када се вратио, морало је ипак да се доведе нешто у ред, поправи или направи изнова. Зато су супружници Васиљ и Васка поправили и модернизовали куќу избацивши старе плетаке и ставити нове зидове од печене цигле, направити нову плевњу преко пута, купити од суседа место и проширити плац итд. Поред свега тога, требало је делити део домаќих прихода и опремати девојке даровима, које су једна по једна стасавале за удају. Радило се и приврѓивало на свим фронтовима и то је све мање и мање било тешко, јер је у куќи било више веома вредних руку, које су стизале да ураде све и на време.
Васиљ и Васка су у новом браку имали још деце. Девојчицу Љубицу 1939 године, које их није много обрадовало, јер је у куќи веќ било четири заједничких девојчица, али су оне, како овде кажу: ”Туѓа стреха”. У сеоској куќи без мушке главе и без мушког наследника није ваљано остати, те су супружници одлучили да и даље чувају децу све док им се не роди син. Та им се жеља остварила 1943 године. Добили су сина, кога је кум из радости и среќе крстио именом Раде, што ќе реќи да је ова принова донела радост у куќи и среќу родитељима. О њиховој деци биќе речи у даљем излагању ове заједничке генеалогије.
Девојке су порасле и даровима и својом вредноќом биле готове за удају. Прво се удала Босиљка, пошто је она била најстарија од свих пет женских чељади.
