1.3.1.3.3. ЉУБИЦА

1.3.1.3.3. ЉУБИЦА је треќе дете по реду у Васиљевој породици, али од друге супруге по имену Васке. Рачунајуќи Васиљев брак са другом женом Васком, Љубица је прво њихово дете. Њу обележавамо горњим генеалошким бројем или кодом (1.3.1.3.3.) из разлога што је под број 1. Јовча, под број 3. Спаса, под број 1. Трајко, под број 3. Васиљ и коначно под последњим бројем 3. долази Љубица као треќе Васиљево дете. Наиме, прво његово дете је Босиљка, друго је Мица и треќа је Љубица. Ми смо раније рекли да доведене ќерке Јулку и Даницу неќемо ставити у овај генеалошки код, јер оне не припадају родовској генеалогији ЈОВЧИНИХ. Јулку и Даницу смо увели у овој генеалогији из љубави и пијетета према њима и из разлога што су одрасле у Васиљевој куќи. Оваква методологија у писању ове генеалогије мислим да најбоље одговара реалној ситуацији. Ставити их у коду ове генеалогије значило би присвојити их као потомке нашег претка Јовче од кога почињемо ову генеалогију. То није тачно и не одражава реалну истину. Испустити их и не увести их у ову генеалогију, значило би не споменути их и не реќи да су доведене и да су одрасле у Васиљевој породици. Оне су Љубичине полусестре по мајци Васки и зато је уљудно увести их у ову генеалогију, али без кода, јере ова генеалогија описује живот и редослед Јовчевих потомака.

Љубица и Атанас

Љубица је роѓена 1939 године у селу Старом Нагоричану од оца Васиља и мајке Васке (друге Васиљеве супруге). Супружници Васиљ и Васка жудели су да имају сина, јер су и један и други веќ имали по две ќерке. Али природа није уважила њихову жељу. Родила им се ќерка, којој су дали име Љубица. Истини за вољу, пошто је била пето женско дете, како овде кажу: “Туѓа стреха”. Меѓутим, Љубичино роѓење било је преломно код њених родитеља, те су они одлучили да продуже са чувањем деце. Иако је Љубица била пето по реду женско дете то није код родотеља изазвало велико разочарање, те је Љубица и рано детињство и младост провела у пажњи и несебичној родитељској нези. Ипак она је била прва у другом браку обадвоје њених родитеља.

Када говоримо о Љубици и о времену у коме је она провела своју младост, морамо констатовати да јој је време  више било наклоњено него осталим сестрама. Када је она постала девојка, колективи, то највеќе зло овдашњих сељака, почели су да се распадају. Није се више ишло на жетви по туѓим њивама и виноградима, није се чувала колективска стока, није се радило по такозваним радним данима и радним надницама, није се више вршило на заједничком колективном гувну, није се морао питати претседник задруге да се поѓе у госте код роѓака, на сеоски собор или на пијац. Престали су да важе бонови на којима се куповао хлеб, или добијао у строго одреѓеним количинама. Престале су да се користе “тачке” које су служиле за куповање мараме, кошуље или један метар тканине. Распадом колектива, људи па и домаќин Васиљ, почели су обнављати своја стада и други сточни иметак, јер оно што је “унесено” у колективска стада помрло је и побацана у најближим и најдубљим потоцима и дато кучиќима да би се заувек сатрла та бољшевичка срамота, која се није прихватала на овдашњем тлу и на овдашњој више вековној ситносопственичкој традицији. Све је то ишло у корист бољем и слободнијем детињству моје сестре Њубице. Она је могла да купи мараму ондашњег дезена, јер се и трговија почела “одмрзавати”, почела је индустриска производња. Дисало се нешто слободније него што је то било у радној сеоској задрузи. У то време које овде описујем стигао сам и ја, те смо младалачке дане са Љубицом проводили заједно. Морам признати да је она у то водила, али и ја пошто сам мушко, желео сам да и ја идем по сеоским саборима, у гостима код роѓака итд. Празника и сеоских сабора било је много, те су они, хвала Богу, служили не само за разоноду, веќ и за одмор кога смо били жељни од тешког физичког рада  на њиви и код куќе. Са Љубицом и са старијим сестрама ишли смо на саборе у Забелу, Св. Прохору Пчињском, у Режановцу, на Кршче у Клечевцу и на другим местима. Када смо веќ код сеоским сабора, потомака ради треба реќи коју реч о њима о њима и о тадашњим сеоским вашарима. То су биле велике свечаности. Није претерано послужити се хиперболом и реќи да земља народ није могла издржати. На Кршче у Клечевцима сакупљао се толики народ да се земља није виделам јер се по неколико кола вило. Зурле, бубњеви, а касније хармонике и трубе парале су уши. Врило је ко у казану, дизала се прашина до небеса. У колу су се хватале девојке у белим труканим (везеним) кошуљама, црвеним шамијаркама, док су украсене саје на раменима мелодично одзвоњавале. Сабори су  били доживљај за очи, ухо и душу. играли су се разна кола, махом пренесена из Србије: чачак, у шест, Жикица, сврљишки чачак, реѓе рамно и др. Певале су се последње песме и у свему томеје имало неко врсте надметања. Ништа мање свечаније није био сабор у Пројевцу, у Светом Прохору Пжињском , у Режановцу, у Жегљану и у другим местима поводом разних празника који су овдашња села славила или поводом верских празника који су се у овоме крају славила и обележавала на најсвечанији начин. На саборима се ишло колима, чезама, пешице се преваљивало више од десетак километара. У најбољем служају ишло се бициклом.

Када је реч о сеоским саборима, а са циљем да наше потомке упознам са једно неповратно време и да их насмејем и расположим, када буду читали ову генеалогију, реќи ќу им, односно испричати један детаљ из моје и Љубичине младости.

Било је то 1964 године о Св. Јовану када се одржава сабор у селу Режановцу. Узмем ја бициклу на услугу од моје сестре Јулке и зета Славка. Гуме на бициклу биле су старе и везане канапом, јер нове гуме још није било по продавницама. Попнем Љубицу на бициклу и тако кренемо макадамским путем према Младом Нагорижану и Света Петки, па одатле низбрдицом према Вујевском мосту. На самој кривини, пукне стара гума и прелетимо преко бицикла. Толико смо се угрували да сам ја морао иќи код лекара и носити неколико дана везану главу, а и Љубица није боље прошла. Пошто нисмо могли даље због сломљеног бицикла и због самих нас ми се вратисмо. Тада је Љубица имала око 25 године, а ја око 20 година. Тако је сабор у Режановцу остао мањи због нас двојице, али верујем да се то није приметило.
Љубица се у свом детињству, као и остала деца, занимавала земљорадњом и чувала стоку, а када је одрасла спремала је дарове за удају и помагала у куќним пословима.

• САДРЖАЈ - Родослова (Генеологије) Рада Јовчиних из села Старог Нагоричана