Пребарај го блогов

сабота, октомври 03, 2009

1.3.1.1. СУЛТАНА И ЦВЕТКО

1.3.1.1.1.ТРАЈАН

1.3.1.1. Султана - Овде смо привели Сулатнину шифру из које се може видети да је праунука Јовчина (1.) да је унука Спасина (2), да је ќерка Трајакова (1) и да је прво живо Трајково дете – опет (1.).

Султана је роѓена у село Старо Нагоричино од оца Трајка и мајке Таске око 1893 године. Овде смо у годинама роѓења Султане нешто прецизнији, јер полазимо од познате чињенице, а то су године роѓења њезиног најмлаѓег брата Васиља. Поуздано и на основу матичних докумената знамо да је Васиљ роѓен 1897 године.знамо да је Султана старија Васиљева сестра и то да је измеѓу Султане и Васиља било још једно Трајково дете, а то је Мита. Све ово умањује сумњу да је година роѓења Сулатниног у многоме погрешна у односу на фактичко стање.

У родитељској куќи са сестром Митом и млаѓим братом Васиљем одрастала је у слози и разумевању. У доби детињства и младости научила је све вештине које је требало да зна једна млада сеоска девојка. Рекосмо да је њен отац Трајко био дисциплинован и педантан човек те он није дозвољавао да његова деца не поѓу по његов пут и не стекну неку његову позитивну животну навику. Део због наследства, део због куќњег васпитања у коме је рад и поштење била основна радна метода, Султана је израсла у кршну и лепу сеоску девојку. Као сви њени претци и сеоски младиќи и девојке и Султана је са мајком посеќивала сеоске саборе по манастирима Забелу и Карпину и Светом Прохору Пчињском и поносила се рухом, које је својом руком изаткала и извезла: трукана бела кошуља, саја нанизана парама, свилена марама и црвена шамијарка скутача стајале су на Султанином телу као саливене. Сличним, рекло би се чак истом модом облачиле су се и остале девојке из села, као исве девојке овога краја. Црвена, такозвана шамијарка скутача је предњи део женске ношње, веома укусно израѓен. На тој скутачи уткавао се свилени конац, који се продавао по сеоским дуќанима и бакалницама, укавале су се шаре од разних конаца од овчије вуне обојени разним природним и акалинским бојама. Дезен шамијарке изражавао је имагинацију девојке која је на разбоју уткавала конац по конац и певушила омиљену песму. Прекрасна декорација којој се могу и средњовековни уметници из доба Ренесансе и из доба Леонарда и Микеланѓела дивити. Данашњи потомци те шамијарке стављају на зиду или на другом месту својих модерних станова да би их декорисали и да би у садашњим савременим атомским условима унели нешто што одише минулим временом изражавајуќи моќ и фантазију и умешност руке сеоске неписмене девојке.

Султана њена снаа Рајна и унуци Стојан и Драги


Као што стоји на шематском приказу, Султана се удала за супруга Цветка у селу Никуљану, као да је хтела вратити бабин дуг, дуг према својој баби Кани која је из села Никуљана дошла за њезиног деду Спасу, она се одликовала са посебним односом према своим роѓацима. У томе је имала посебан однос према роѓацима из братове породице. Слободно могу реќи да е она душевно и емоционално била везана са нама у Старом Нагоричину. Ми смо знали да је то поштовање и ту оданост према нама вратимо на исти начин. Тај њен однос према братовој  породици и према свима нама,као његовој деци био је више него мајчински. Знала је то да нам покаже и односом и гласом и топлим пољупцем. Наши роѓачки контакти били су у непрекидном континуитету, јер су нам то омогуѓавали верски и други празници,о којима смо ми посекивали једни друге и увек на један топао начин хранили и поспешивали то незаборавно роѓаштво. Морам признати да сам са нестрпљењем чекао дан Св.Илије и Спасовдан да поѓем у госте код тетке у Никуљану. У тим приликама, тетка није чекала да њени гости, њени братанци и братанице уѓу у куќу па да се тек тада са нама поздрави и пољуби. Излазила је на стотину метара испред њене куќе и ширеќи руке нас дочекивала, грлила и љубила. Мене ме уносила у куќу у топлој загрљалу спустала ме и опет прегртала до миле воље. Та њена превелика пажња обавезивала нас је да њену куќу и те госте радо не напуштамо. Зато смо код тетке Султане врло радо одлазили некада и по неколико дана раније, пре празника.

Данас се тешко могу присетит о коим празницима смо ишли код тетке, али знам да је празник о Св,Илији и Спасовдан био празник када смо све послове остављали и ишли у Никуљане. Ни отац нас није бранио, је је хтео да видимо његову сестру, данас она помилује и чува јер је и он знао да је њено поштовање и миловање увек било дубоко из срца и те њене племените намучене сеоске душе. О св.Илији и Спасовдан, тетка је готвила свакојака јела, али се нај радије сеќам киселе чорбе од јагнеќег меса и киселог овчијег млека са баницом. Трпеза о Св.Илији и Спасовдану била је препуна и, данас мислим, није имало потребе канити и нудити госте. Меќутим, тетка је нама гурала банице не заборављајуки при томе увек напомене: “Узми мило, Узми душо, немој да се срамиш“. Нудила је нас је до те мере те је увек када смо се враќали куќи гурала у торбу или у рукама завијену кору банице или комад погаче или по неки сеоски колач .

Када смо се враќали из гостију, код нас се данима препричавало, а то препричавање све  виши је хранило жељу и осеќање да се што пре видимо и испричамо. У колико нас послови спрече  да се поводом празник или на неки други начин сретнемо, у мени је почела да гори жеља да бар за тренутак да будем у теткиној куќи. Код тетке смо одлазили понекад на један дан да је видимо и кад ни су били празници. био сам сретан сто је у нашем селу била заедничка општина те су тетка или тетин навраќали у општину да обаве неки посао, узимали потребан пасош за продају стоке, неку потврду или неки извод и обавезно навраќали код нас,

О сеоској слави Ѓурѓевдан, која се као сеоска слава празнује и слави у нашем селу, ми смо поред гостију-роѓака из других села, радо чекали да нам доѓу гости из Никуљана, пре свега тетка, тетин или њихов синчиќ са ким су моје старије сестре биле скоро истим година. Ја сам био вршњак са њеним старијим унуком Стојаном који је био радо виѓен гост у нашој куќи, а посебно сам се ја радовао. Када сам био ѓак у седњој школи, обавезно би о Ѓурѓевом дану долазио куќи и то колико славе ради толико да видим тетку или њезину родбиму из Никуљана. она је често пута са собом доводила њеног сина Трајана.

Стичајем свих тих околности, меѓу нама роѓачка љубав није престала него се увек увеличавала, јер смо и ми знали да је негујемо и да је увеличавамо. Ја сам причао својој деци о нашој не измерној љубави и  поштовање, он је причао својима и тако време је пролазило, а љубав и поштовање остајало. Неќу претерати ако кажем да се наша деца мало и само мало мање поштују и воле од онога некадашњег поштовања и разумевања како смо се ми са мојим братом Трајаном волели и поштовали. Зато реших да у доброј успомени, овим речима оставим и мојој деци и његовим потомцима у аманет да се поштују и остану заувек добри роѓаци.

Супруг наше Султане, био је исте узрасти као и његова супруга, те можемо реќи да је и он роѓен 1892 или 1893 године. Као и сви људи у селу и брачни пар Султане и Цветка, занимавали су се земљорадњом и сточарством и до краја свога живота живели у селу Никуљану.

Цветко и Цветко унук Драги за време бербе грожѓа унук Драги за време бербе грожѓа

У брачној зејдници имали су само једнога сина по имену Трајан. Он је настрадао од трактор. Као што је познато земљиште у селу Никуљану је полупланинско и веома неповољно за рад са трактором. Велики је ризик возити трактор када је време неповољно о кишовито. Трајан је, такореќи, постао прва жртва примењивања агромеханизације у пољопривреди. Једина среќа у тој Трајановој несреќи је то што је он био ожењен и у брачној заједници оставио је двоје деце који су потомци нашег родослова и наше генеалогије по женској линији из Јовчиног корена из села Старог Нагоричина. Трајанова смрт, односно његова погибија догодила се 1880 године. Када говоримо о овоме можемо извести закључак колико је напредовала пољопривредна производња за последњих 100 година. Наиме, Трајко –Трајанов деда по мајци из села Ст. Нагоричина у 1880 години обраѓивао је земљу ралом и воловима са дрвеном плетеном браном и сејао семе помоќу бисаге и руком, док је његов син по ќерци Сулатни у селу Никуљану увео у пољопривреди трактор, металну брану и сејалицу. Време у коме је погинуо Трајан обележава жетву са комбајном где се истовремено жело и вршило без коња и лопатем без ветра и метле.

Нема коментари:

Loading...

Архива на блогот

Site Meter