ДАНИЦА

ДАНИЦА је друго дете – девојчица коју је удовица Васка довела из села Младог Нагоричана у село Старо Ногоричоно када се преудала за другог супруга Васиља. Даница није имала ни пуне две године када јој је отац Денко починуо, а непуне четири године када је са мајком прешла у нову породицу код очуха Васиља. Среќа у несреќи је била та што су се затечене Васиљеве ќерке од прве супруге Санде и доведене девојчице од друге супруге Васке: Босиљка и Мица затечене и Јулка и Даница доведене, веома добро слагале, те би рекли да је Даница имала ту среќу да живи у повољној домаќој атмосфери, која је имала битан утецај за формирање њене личности.

Даница и Коста

Била је вредна и повучена, радна и поштена. Поштовала је родитеље и све старије од себе, те је са тим квалитетима освајала своју околину и била свима пријатна и драга. Својом вредноќом успевала је да приврши све послове које су јој даване у надлежности и да остатак времена посвети прикупљању дарова и одеќе за удају. Та њена вредноќа преносила се од једнога до другога, те је она у својим девојачким годинама била доста хваљена као удавача и о њој су се преварали момци не само из њеног села веќи и шире. Знала је само да се насмеје и да “прогута”, па макар то била реч или укор који јој није био пријатан. Красиле су је врлина стоичке подношљовости и велике вредноќе. Ретке особине које су се  у њено време веома високи цениле и котирале. Јер, ќутљива и вредна жена живеќе у патријархалној куќи неќе пркосити  свекрви јетрвама, неќе куќу растурати. Умножаваќе оно што затече код супруга и стараќе се да децу изведе на прави пут и лепо их васпита. Онолико колико сам упознао Даницу у току нашег заједничког живота док је она живела у куќи мога оца и после када се удала, јер сам радо ишао код ње у госте, с правом могу реќи да је Даницу красила лепота ДУШЕ. Сиќушна и слаба није била физички маркантна и корпулентна, али је пленила добротом душе и речи и свакога саговорника пленила некаквом чудном душевном привлачношќу. Том снагом свога изванредног духа могла је свакој особи да се наметне и да изнуди послушност и поштовање. Она није знала да заповеда веќ је све око себе тихим и умиљатим гласом молила, којој молби нико није могао одолети и да не послуша њену молбу. Таква је била у браку и према сопственој деци. Она мужу није нареѓивала, веќ је говорила:”Ајде Коце, ти то можеш да урадиш. Знам да хоќеш, знам да умеш итд.” Таква је била и према својој деци. Ту особину, такореќи пренела им је без остатка.

Даница и Коста

Даница се удала у суседном селу Челопеку за супруга Косту из богате сеоске породице, познатом под именом “Раимци”. Имали су доста земље, велико стадо оваца и преко стотинак кошница пчела. У породици је било свекра Петка, старог Раима, свекрве Маре, веома старе и неспособне особе и још двоје девера и јатрва. Даница је у време удаје била најмлаѓа особа у Раимовој куќи. Синониом најмлаѓе јатрве у куќи или породици, одговарао је робињи. Морала је она свима да угоди, односно уговее. Морала је последња сести за трпезом, а прва се диќи са трпезе, без обзира дали је ручала или није. Морала је последња отиќи на спавање, а прва се диќи из постеље, јер је срамота да снаша устане после свих. При томе да намести лежај свекру и свекрви и да га кад они устану подигне и остави на последњем опредељеном месту. Моарала је последња остати на њиви и завршити започету посту. Свему томе Даница је одољевала и све послове извршавала без жалбе и гунѓања. истину за вољу, морамо реќи да породица Раимаца, иако је била веома богата и по богатству надалеко чувена, живела је укорењеним патријархалним животом. Старе навике нису дозвољавале да супруг помогне супрузи, да причува дете или јој помогне у домаќим пословима. Зато када је био Даничин ред у куќи она је морала радити све: Пеќи хлеб, кувати, чувати децу и обављати све редовне послове. Даница је затекла обичај када су се јатрве редиле. То је да свака од њих одржава ред у куќи по једну недељу, док су остале обављале личне своје послове: ткале, преле чарапе, ишле у госте код својих итд.

Пошто је стари Раим Петко држао све у своји рукама, куповао,продавао и др. синовима није давао да тај део брига преузму, веќ су они били само куќевни орачи и овчари. Кости, супругу Даничином било је дато у надлежности да иде на њиву, а кад је остарео Петко он је преузео стадо. О ужој породици и о деци старала се само даница.

По Даничином спољњем изгледу, по њено ведром осмеху, по тону гласа којим се она обраќала својим саговорницима, рекло би се да она живи живот принцезе. Била је доста затворена и никоме се није пожалила на оно што је мучи. Меѓутим, када би човек мало боље познавао хијерархију и организацију живота у том братству и у том браку рекао би да Даница живи у презасиќеним и застарелим односима.

И поред свега што је Даницу мучило, и поред свих невоља са којима се борила, Даница је очувала, одгајила, лепо васпитала све своје ќерке и помогла им да заврше школовање.

Меѓутим и гвожѓе има тачку издржљивости изнад које не може да издржи. Даница је подлегла опакој болести. Оболела је од карцинома на дванеестопалачном цреву. Дуго није казивала своју невољу. Када се одлучила на операцију све је било касно. Лекари су при операцији установили да је карцином у фази неизлечивости, те су је поново затворили и саопштили истину о њеном здрављу. Она је више водила рачуна о другима него о себи. Такореќи са отвореном и свежом раном она је дошла до “Аништа”, како зову аутобуску станицу у челопечкој реци и похитала куќи да још нешто види и још нешто да припреми. Знала је шта је очекује, али није клонула. Била је зима 1992 године. Морала је у таквом стању да превали пут под снежним наматима од сутобуске станице у Реци до своје куќе. Није ниједном запомагала. Само неколико дана после овог одгаѓаја починула је.

• САДРЖАЈ - Родослова (Генеологије) Рада Јовчиних из села Старог Нагоричана