1.3.1. ТРАЈКО И ТАСКА

1.3.1.1 СУЛТАНА.               1.3.1.2 МИТА                 1.3.1.3. ВАСИЉ

1.3.1. Трајко - овде ќемо реч, две реќи о Трајку, сина нашега претка Спасе. Као што се види из приведене шифре: “1.3.1.” значи да је Трајко унук Јовчин, кога овде означавамо са бројем један, јер је он најстарији наш предак од кога полазимо да пишемо ову генеалогију. Бројем три означавамо да је Трајко син треќег Јовчиног сина, односно Спасе. У бројем један (последње) означавамо да је трајко прво Спасино дете; у случају он је и јединац.

Трајко се родио у селу Старом Нагоричану, негде по нашој процен, око 1858 -1860 године. То је наша процена да би га лоцирали у времену прихватајуќи чињеницу да је сваки наш прдак био млаѓи од свог родитеља у просеку око тридесетак година. Свесни смо да је то само апроксима, али је незахвално не реќи ништа о времну роѓења наших предака. Том претпоставком ќемо се служити док не доѓемо до нашег времена и не почнемо говорити о људима које смо затекли, познавали или о самим нашим родитељима. Ту ќе нам помоќи и матична евиденција као и сами људи о којима пишемо.

О нашем претку Трајку не можемо реќи нешто што је сасвим ново, јер је он живео у истом временском амбијенту, бавио се земљорадњом и сточарством као и његови родитељи, сејао, жео и вршио, чувао стоку за домаќу употребу. Оно што смо заборавили реќи за претходне претке, а то је било уобичајено занимање код наших сељака, а то је да су сви они поред чувања стоке за свакодневну и домаќу употрбу, још чували и такозвану пашиќну стоку. Та стока се пуштала слободно да пасе и о њој се мање водило рачуна него оо воловима са којима се орало и са којима су се обављали други пољопривредни радови. У најбољем случају ову пашиќну стоку чувао је сеоски говедар, који је ујутро стоку прикупљао и терао на пашу, а увече, враќајуќи се са паше, терао стоку улицом, док је свака од њих сама улазила у своје двориште. Таква стока је била, такозвани “жив капитал”. Она се изводила на пијац и продавала када је домаќин имао неопходну потребу од новца. Он би тада продавао по које јуне, по неку овчицу, по неко ждребенце које је приспело за вршидбу и самар и тим парама куповао нову живину, женио сина, куповао пријатељима кожухе и друге дарове да би откупио снају за сина, плаќао држави порез итд. Пошто је у доба у коме је живео наш предак Трајко, трговина стоком на кумановској пијаци јако била интензивирана, а паралелно са тим и трговија стоке са Солуном и Цариградом, са сигурношќу можемо тврдити да је и Трајко у свом домаќинству чувао по неко домаќо говетче.

Дужни смо дати и кратак опис Трајковог физичког описа. По предању и причању које се одржало до наших дана, прича се да је Трајко био крупан и наочит жовек, рекло би се и доста леп. Имао је црне бркове, које је брижљиво неговао, селом није пролазио док се мало не утегне и не обрија, на сабор и сеоску свечаност није полазио док није стао пред огледалом. Као такав падао је у очи свим суседима и роѓацима, па и некој девојци из села, али се моаро придржавати традиције и обичаја које је од старијих наследио. Када је пристигло време за женидбу и Трајка су са намерником оженили супругом Таском из села Драгоманца, из породице Сивинови. Село Драгоманце је са оне стране реке Пчиње, па није далеко од истине реќи да су се Трајко и његова животна сапутница Таска познавали још од раније. О љубави у данашњем смислу речи не сме бити ни говора. На свим саборима по манастирима и на другим местима, са девојкама ишла је пратња, коју су сачињавали мајка, брат, отац или неко други од старијих. Они су куќи подносили куќном старешини извештај како се девојка понашала на сабору, а то је значило да ќе јој идуќег празника поново бити дозвољено да ќе поќи на сабор, или да ќе јој бити то право ускраќено. И у доба Трајкове младости играла су се кола и играли су момци и девојке на свиркама у гајди, фрули или шупељки, али када би се девојка ухватила у коло до неког мушкарца, она се није хватала руком за руку, веќ се у колу држала за руком мушкарца преко марамице или ќустека. Ќустек је лепо министрама нанизаним направљена змија, која је највише служила овој намени. Ќустеци су били предивни сувенири, које су сеоске девојке веома вешто израѓивали.

Трајко са својом супругом Таском изродили су више деце, али су им прва деца помрла. Не треба се овде навраќати на смртност деце у то време, али сеќања ради треба реќи да су повремене епидемије, које су овдашњи људи називали редњама, односили у смрт стотине деце за веома кратко време. Мале и велике богиње, црна кашљица, проливи, неухрањеност, кожне болести и што ли још не одводиле децу у немилосрдну смрт. Здравствена култура је била на веома ниском нивоу, понека врачара још више је доприносила актуелној епидемији него што је помагала да се деца излече. смртност деце је била на високом нивоу. Зато када говоримо о многодетству код наших предака морамо имати на уму да су они морали чувати децу и за себе, и за Бога. Поред споменутих болести и епидемија, многа деца су страдала и на други начин. Презаузете послом мајке нису могле сваког момента бити до деце и пазити их од невоље и зла, па су многа деца  бауљајуќи падала у ватру и за целог живота остајали инвалиди, некима су свиње унагрдили руке, коњи им клоцама преломили ногу, озлеѓивали су се разним алаткама са којима нису били вични да баратају итд., а где их је водила дечја радозналост.

Поред свих невоља које су Трајко и његова супруга Таска имали у одгајивању деце, они су успели да очувају троје деце до брачне зрелости па су неки од њих оставили потомство до наших дана. Њихова деца су, како раније рекосмо: Султана, Мита и Васиљ.

Поѓимо редом. Прво ќемо се задржати на описивању најстаријег Трајовог детета, а то је Султана.

• САДРЖАЈ - Родослова (Генеологије) Рада Јовчиних из села Старог Нагоричана