СЕЛО СТАРО НАГОРИЧИНО – РОД ЈОВЧИНЦИ

Село Старо Нагоричино налази се у Кумановској области смештено на најјужнијим обронцима Рујен Планине. Село је разбијеног типа по сеоским махалама, којих има више на броју и које носе, у највеќем броју случајева, име по старешини рода, по професији или по неком предању. Тако, рецимо махала Томинци носи име по некога Томе, који је ту махалу основао, односно који се ту први населио. Крашутинци носе надимак по предању које говори да је у тесној вези са Кошутом-Срном која је у Једанаестом веку живела заједно са испосником – Прохором, касније Свети Прохором Пчињским. То предање је уметнички материјализовано. На јужним вратима цркве у Манастиру Св.Прохору Пчињском са унутрашње стране стоји фреска на којој је приказан испосник са Срном. Даље, Поповска махала носи своје име по Попу Димитрију, који је као свештеник у манастиру, односно цркви у Забелу подигао Устанак Срба у кумановској и Паланачкој области 1878 године. Поред Поповске махале која се налази у Старом селу, на југозападној стране села или боље речено сеоског атара налази се Попчевска махала. У Старом селу има више родова, измеѓу којих је и род Јовчинци, о којима ќе овде нешто више бити речи. Веќ неколико пута спомињемо  Старо Село. Старо село сачињавају неколико родова, који се налазе око саме цркве, извора воде Сеоске чесме, школе и других објеката; општине, поште полициске станице, амбуланте итд. Постоји предање да је ово најстарији део села, да су овде населили први становници. Овоме се предању може поклонити пуно поверење. Овај део села је на неки начин “Музеј под отвореним небом”. Овде се може “прочитати” историја овога села. Ту је сеоско гробље, ту је сеоска црква, ту је извор воде, ту је пеќина Светога Прохора, ту је школа итд. Географски положај овога места, његова јужна позиција, вода, паша и све остало могу се узети као битни фактори који су привукли прве становнике да се овде населе. Томе треба веровати, а поклонити пажњу предању да су сеоске махале широм данашњег сеоског атара настале деобом становништва у Старом селу, који су основали своја нова насеља по данашњим махалама дајуќи им имена првих домаќина.

Не би много погрешили ако кажемо да село у свом пречнику има око пет километара. Оно почиње непосредно на десној обали Пчиње завршава се у махали Пиленац где граничи са селом Младо Нагоричане. Постоји предање да је садашње село Стрновац постало исто од села Старо Нагоричане, коме предању, исто тако треба веровати. Првобитно тамо је била сеоска паша и обори за стоку, па када су се браќа у селу делила, једни су појединих родова у оба села роѓачке везе меѓу родовима, деобине и неке друге ствари то само потврѓују. Даље, многа овдашња села, током времена преселила су се или парцијално дислоцирана од једне на другу страну реке. Село Коњух било је само на левој обали Криве Реке, док је на десној страни била сеоска паша, такозвана кшла. У прошлости део села се преселило на десну страну, те је ту постало село Кшла. Такав је случај и са селом Бељаковцем. Наиме, село Бељаковце првобитно је било само на левој обали Криве Реке, на делу два села: Бељковце 1 и Бељаковце 2. У новије време такав је случај са селима : Довезенце, Јачинце, Клечевце. Зато, када говоримо да је село Стрновац постало од села Старог Нагоричана не треба се чудити, јер су та померања из привредних, историјских, урбаних и других разлога била нужна и могуќа. ако се и ова чињеница узме у обзир и ако се и село Стрновац придода селу Старом Нагоричану, онда се може реќи да је дијаметар села далеко веќи од пет километара.

Село Старо Нагоричино у прошлости одувек је било центар осталим селима и насељеним местима овога краја. Оно је географски центар Козјачије и Поткозјачије, оно је административни центар, без обзира што су се у прошлости више пута мењале територијално -политичке деобе овога региона. Све остале деобе, административни центри, медицинске и културне установе, лоциране у другим селима Козјачије били су краткотрајног карактера. Околна села и насељена места, као: Никуљане са севера, Челопек са североистока, Жегљане, Степанце, Бајловце са истока и села дубље у Козјаку иза њих припадају политичко - административном центру Старог Нагоричана. Реон Старог Нагоричана повремено се проширавао и сужавао, али је оно одувек остајало као центар свих околних села. Својевремено, тј. непосредно после Другог светског рата, овде је био смештен такозвани Козјачки срез са свим у оно време потребним установама.

Удаљеност Старог Нагоричина од Куманова је од 12 до 14 километара што зависи којим се путем жели стиќи измеѓу ова два насељена места. Раније се ишло за Куманово старим сеоским путем преко четирског поља које овдашњи људи називају Почивалом или Црно Поље. Тај је пут краќи за неколико километара. Сада Куманово и Старо Нагоричано повезује нови модеран асвалтни пут преко села Младог Нагоричана и Света Петке. Овај пут је дужи од претходног, али с обзиром да је веќина становништва моторизовано и да постоји стална аутобуска веза, овај пут се радије користи. Тако некадашњи пут преко споменутог места односно пољане Почивало, служи само становницима из села Никуљана. Истину за вољу, ако се узме да су сва села у овоме крају веома редуцирана становништвом, да су све мање потребе за одлазак у Куманово, споменути пут се мање користи него икада у прошлости. Овоме се мора додати и чињеница да су пут преко Почивала користили и становници планинских села испод Козјака, који су овде терали стоку на пијац, па је за њиховим потребама у успутним местима имало ханове за преноќишта и одмор стоке, као што су били Милков хан у Челопеку, Татарски Хан у селу Старом Нагоричану итд. Данас тога нема јер су престале потребе за такву врсту услуге.

Када веќ говоримо о селу старом Нагоричану, није на одмет реќи неколико речи о постанку и настајању овога села. Упореѓујуќи неке историјске податке, можемо потврдити да је село Старо Нагоричино насељено током XIII и XIV века. Када се говори о Милутиновом времену спомиње се Кумани, племе са Кавказа, које је Милутин довео у овим крајевима и овде их населио. Кумане, као племе са Кавказа спомињу све историје и енциклопедије, те није чудо да су се тада на овим просторима доселили и претци данашњих Нагоричанаца. Овај се период може узети као време насељавања и осталих села са Козјака: Челокпек, Никуљане, Жегљане, Степанце и нека друга села. У мојим истраживањима сретао сам старије људе који препричавају легенду коју су слушали од старијих да су овдашњи људи овде дошли у Милутиново време из Лесковачког краја  и других крајева Старе Србије. Прича се, а и археолошки подаци то потврѓују да је простор око Старог Нагоричана, кога насељавају многа овдашња села био власништво Манастира у селу Старом Нагоричану, па је на том простору Краљ Милутин населио своје становништво као пољопривреднике, сточаре и рударе. И данас постоје трагови, вероватно Милутинових рудника, које се налазе иза Челопечке Куле, које овдашњи становници називају Мале и Големе рупиње. Ту су били рудници, где се лила руда која је служила за ковање новца. Зна се да је Краљ Милутин био српски Краљ који је самостално лио своје новце. Данас у селу Челопек има породица пресељених рудара који су живели иза Куле, па када су напуштени рудници, оно су једни иза других напустили рударско насеље код такозваних рупиња и преселили се у село. Исто тако познато је историји да су овом великом манастиру у XIV веку били припојени поседи околних села. Тамо су сточари, пољопривредници и рудари радили за овај манастир. Предања и неки историски подаци говоре да су на тим имањима били калуѓери који су свако вече долазили у цркву да се моле Богу, али пошто је то било сложено и отежано, изграѓене су локалне цркве у селима Никуљану и Челопеку, како легенда каже, јошпрвом половином XIV века. Овде веќ споменусмо манастир у Старом Нагоричану. Да. То потврѓују неки документи те се из њих може видети да су првобитне цркве у селима Никуљану и Челопеку биле подручне цркве овога манастира. У то време споменути манастир захватао је више простора него што има садашња црква у овоме селу.

Пошто је пре насељавања новог становништва цео овај простор био под вишевековном храстовом шумом, људи су морали крчити шуму и стварати обрадиве површине. Уништавање шуме и претварања земљишта у оранице није се добијало крчењем данашњим средствима, односно пилом или другим алатом, веќ крчење вршило помоќ ватре. Паљено је дрвеќе немилосрдно и тако добијано чисто земљиште. Дрво није могло одједанпут да сагори, веќ су остајали дебели храстови пањеви. Нагорели пањеви, које је гасила киша и друге падавине стајали су дуго на ногама. Нико их није за ништа употребљавао. Зато, анализирајуќи етимолошко порекло имена Нагоричино, можемо закључити да је то име постало од нагорених дрва. Од нагора је постало Нагоричино. Ова констатација не коси се и није у супротности са ОЈКОНИМИЈОМ, науком о пореклу имена насељених места. Они који се баве Ојконимијом потврѓују да се из имена нагори може извуќи закључак за постанак села Нагоричино, односно имена села Нагоричино.

Село Старо Нагоричино среќемо и у турском попису из XVI века.

Турским пописом из 1573 године утврѓено је да у Старом Нагоричану живе 96 породица.

Пошто је Турска империја наплаќивала порез по разним основама, интересантно је овде привести податке колико је износио порез села по том попису.

ПРИХОДИ СЕЛА СТАРОГ НАГОРИЧАНА:

• Испенџе од 96 породица 2400 Акчи
• Испенџе од 56 неожењених 1400 Акчи
• Пшеница 150 товара у вредности од 3750 Акчи
• Мешано жито 200 товара у вредност од 3000 Акчи
• Граор 2 товара у вредност од 60 Акчи
• Ушур од улишта 200 Акчи
• Ушур од шира 200 метара у врдност од 1200 Акчи
• Порез на гроздобер 100 Акчи
• Ушур од бостан 192 Акчи
• Ушур од купус и сено 100 Акчи
• Ушур од лан и конопље 100 Акчи
• Сламарина 100 Акчи
• Ушур од воќе 30 Акчи
• Трошарина за увезено вино 64 Акчи
• Порез на свиње и за Божиќ 130 Акчи
• Порез на купус 200 Акчи
• Пољарина, свадбарина, таксе за тапије и др. 300 Акчи
  

УКУПАН ПРИХОД  13 226 Акчи

Из горе наведених података види се да је ово село било једно од веќих села и да је Царевини плаќало порез као веќа села у кумановској области, односно у тадашњој кумановској кази.

Становништво у Старом Нагоричану је по националности Српско. Тако су се одвајкада осеќали и пописивали. До када се пописним подацима може веровати, становништво у Старом Нагоричану било је у огромној веќини Српско. Пописом из 1971 године у селу је било 1382 који су се изјаснили да су Срби. Меѓутим, тај број се увек умањује. Није овде место о томе говорити, али треба истаќи да у последњих неколико година велики број становника је досељено у Рајковој Куќи или приградском насељу Карпош и они се пописују, односно пописују их као Македонце. Они су у родном месту учили школу на српском језику, док у Карпошу ту могуќност немају, јер је овде школа на македонском језику.

• САДРЖАЈ - Родослова (Генеологије) Рада Јовчиних из села Старог Нагоричана