Поѓимо редом. То предање говори да је неки нама непознати предак имао два сина по имену Јовча и Петко. Овој генерацији није познато који је од ових био старији. Узмимо условно да је старији био Јовча, те поѓимо од њега.
Јовча је заједнички предак данас постојеќих родова: Милошевих, Пашиќевих, Жабараца, Свирчевих и рода Зекираца. Најбројани родови данас живе посебно и називају се именима које смо мало пре навели. Због тога није ни мало тешко у селу Старом Нагоричану пронаќи ове родове. Треба упитати првог намерника и он ќе Вам показати било кога потомка кога ви тражите. Даље, куќе ових родова су једна поред друге или боље речено, то су суседне махале. Из овога можемо извуќи закључак да је тај први наш заједнички непознати предак, поред куќе имао и велику авлију или њиве у непосредној околини његове куќе. тако када су се потомци делили нису, као што је то случај код других родова, ишли да стварају нови поседак на појатама, као што је то случај са Мијалинцима, Томинцима, Сланинцима, Кршутинцима итд., веќ су се населили, односно подигли нове куќе ту у близини очеве куќе на широкој и пространој авлији. Ту су остали и данас. Те се махале или родови заједничког претка Јовче налазе на југозападу од сеоске цркве, или боље лоцирано, пут који од цркве напушта Старо село и води ка Куманову према југозападу, пролази кроз заједничке махале Јовчевих потомака.
Други син, тог нашег заједничког претка, за кога рекосмо да је непознатог имена, био је Петко. Као Петкови потомци сматрају се следеќи родови: Чукчинци, Гаџорци, Ѓуриќеви, Рашковци и Брзаци. Овде се морамо мало задржати и реќи да се уздржавамо од тврдње да су људи, односно претци набројаних родова, рецимо: Чукче (име или надимак), Гаџо (име или надимак), Ѓура, Рашко и Брзак (сигурно надимак), били сви синови Петка и дали су припадали истој генерацији, али је поуздано да они формирају посебне породице и да сви чланови тих породица држе да им је заједнички предак био Петко, син нашег непознатог претка. Опет мало објашњење последњег навода. Наиме, можда је “Чукче” син Петков, а да је “Гаџа синовац (братанац) “Чукчин”, али то не мења ствар. Опет је њихов заједнички предак Петко. Зато кажем да не знамо дали су сви Петкови синови и из једне генерације. Није далеко од истине да је неко од Петкових потомака из првог или другог колена изостављен. Пошто се некада називи одреѓених родова дају и по неким другим етимолошким ознакама, није за чудо да је неко од Петкових потомака из првог или неког наредног колена добио име по неком другом случају, те су потомци попримили тај назив и то задржали и пренели наредним генерацијама. Без обзира на све могуќе случајеве и варијанте које носи практичан живот, ми се не можемо одреќи Петка и занемарити да он није предак споменутих родова које смо мало пре набројали. Да су сви родови, које смо до сада поменули потомци заједничких предака, у конкретном случају Јовчини и Петкови потомци, говори њихова заједничка крсна слава, по којој се одреѓују српски родови. Сви оно славе и имају за крсну славу Св.Никола. Када смо спомнули да се по крсној слави одреѓују чисти родови и препознају да су по националности Срби, спонеимо и то да је крсна слава обељежје само код православаца Срба .
Црква “Св.Ѓорги” с.Старо Нагоичане
Наиме, када је 1219 године Српска Православна Црква добила статус Архиепископије и када је на њеном челу стао Први српски архиепископ Свети Сава, он је, да би Србе обдарио још једним духовним обележјем, препоручио да се у српским породицама уведе још једно обележје, а то је куќна слава. Крсну-куќну славу нема ниједан православни народ, осим Срба. Њу немају Руси, Грци, Бугари. Куќна слава је најсветлије духовно и национално обележје код Срба. Они који нису уведени у познавању духовне историје и прошлости кажу: “И Македонци славе славу, а нису Срби”, одговоримо им:”Сви који славе куќну славу, имају српске духовне корене, без обзира како се они данас осеќају и како се декларишу,”
Ово кратко предање говори и открива једну тајну, а то је да су наши заједнички претци били Јовча и Петко, да су они, како предање каже имали доста деце од којих потичу данашње видне породице које живе у селу Старом Нагоричнау и у другим насељеним местима и крајевима. Друго, што се из предања може видети то је да сви потомци могу писати посебне генеалогије. То би била великолепна ствар и дали би могуќност за стварање једне породичне историје. Меѓутим, ја сам се у овом случају определио само за једну ужу генеалогију, која би бар мојим потомцима одговорила на питање ко смо и одакле потичемо. При томе, разуме се, било би далеко богатије и лепше да сам могао доќи, односно открити који су наши старији претци, али то није било могуќе. Оно што сам могао са сигурношќу утврдити, то је да је наш заједнички предак Јовча. зато почнимо од њега и у нашој генеалогији одрдити га бројем 1.
Као што смо рекли раније, када смо одреѓивали општ појам генеалогије, сви наредни потомци, као основни број или шифру носиќе број 1. при том треба реќи да сви они који потичу од заједничког претка Јовче, ако су мушког пола, њихово име стајаќе прво, док ако су женског пола, тада ќе њихово име стајати прво. На пример: када говоримо о потомку, прво ќе стајати он па тек после његова супруга, док ако говоримо о женском потомку, прво ќе стајати она па тек после зет те породице. Њихову децу описујемокао рамноправне потомке. Такав редослед прихватамо из чисто практичних разлога.
Кренимо од нашег најстаријег и познатог претка ЈОВЧЕ
Нема коментари:
Објави коментар