Пребарај го блогов

недела, октомври 04, 2009

1.3.1.3.4. РАДЕ ВАСИЉ СПАСИЌ


Раде Спасиќ

Пишем ову књигу у знак захвалности нашим прецима, који очуваше веру и обичаје и који их пренесоше нама у времену у којем сада живимо уз аманет да се свега што нам је од њих остало не одричемо. Нема веќег греха од греха када потмци руше и разарају гробове својих предака и када према њима не указују нужно поштовање. Слажем ове редове да бих спасио од заборава време у којему су наши претци живели, да бих пренео младој генерацији и свим будуќим нараштајима неке обичаје, начин живота, веровања и празновања, да бих спасио од заборава неке друштвене односе у којима су наши претци живели, да бих пренео њихове радости, муке и страдања. У циљу свега тога покушао сам да поред имена људи, у овој генеалогији говорим о занимању, о домаќој радиности, о свадбама, славама и празницима и све остало што је наше претке опкруживало у друштвеном и природном животу. Свестан сам да до краја у томе нисам успео, али је ипак доста, јер се то време увелико разликује од времена у коме ми сада живимо. И још нешто друго. Друга половина Двадесетог века донела је велике промене у науци, техници, технологији, а с тим и у начину живота људи: само за педесетак година, од жетве српом прешло са на жетву комбајном, истовремено се жање и врши; од грејања на огњишту прешло се на грејање на термо пеќима и микро таласним справама; од лежаја на рогозини прешло се на лежање на удобним лежајима; од ткања на дрвеном разбоју и облачења многобројне породице јединствено преко женских руку, дошло се до савремене текстилне индустрије и облачењу помоќу пара; од ропског односа жене у куќи и у друштву, дошло се на приближној равноправности у породици и у друштвеном животу и итд.       

Меѓутим, нажалост, морамо констатовати да су морални односи у породици и у друштву вртоглаво опали. Док су наше бабе и прабабе у својој одеќи имале заштиту од природних недаќа и непогода и покривање голог тела, данас се тело нагло открива и то до те мере да прелази у ружноќу и неукус. Нема више устајања младих људи када поред њих проѓе старија особа, нема више топлог поздрава и топлих жеља, нема више “Помози Бог и Бог ти помого”. Све је то прошло у неповрат и заборав. Покушао сам да неке и од тих обичаја опишем и спасим од заборава.

Пишуќи о тим временима и слажуќи ове редове не мислим вратити точак моде и обичаје уназад, али није на одмет знати како се накад живело, како се хлеб насушни зараѓивао, какви су односи меѓу људима били. Зато још једном кажем да ова књига није само генеалогија о људима и о нашим претцима, веќ мала породична, односно родовска историја, која преко рода Јовчевих желим приказати једно време, јер су ови људи у Стаорм Нагоричану и у свим осталим селима живели истим животом. Вредније је да то негде буде записано, јер више нема предања онаквих каквих је некада било уз куќевног огњишта и пријатан мирис храстовог пламена.
http://4.bp.blogspot.com/_Ptx9S7frrLI/SuGiEqJugsI/AAAAAAAAAWc/W3MgWQWY1mY/s320/7+%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%93%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE-59.jpg
Раде са оца Васиља и мајке Васке.

 Роѓен сам 9 јула 1943 године у селу Старо Нагоричино од оца Васиља и мајке Васке.

По реду сам четрвто Васиљево дете и друго Васкино у њеном браку са мојим оцем Васиљем. Две мајчине ќерке из њеног првог брака, Јулка и Даница су моје полусестре. Полусестре су и Босиљка и Мица, које су Васиљеве ќерке али од његове прве супруге Санде. Брат и сестра од заједничких родитеља је моја сестра Љубица и ја, јер смо од исте мајке и од истога оца. Горња шифра или генеалошки код који стоји на почетку овога текста, означава следеќе: број 1. означава првог нашег претка од кога почињемо ову генеалогију, Јовчу, број 3. означава треќе његово дете, односно мога прадеду Спасу, наредни број 1. је генеалошки знак Спасиног сина Трајка, односно мога деду, следеќи број 3. означава мојега оца Васиља, јер је он био треќе дете Трајково. Последња шифра 4. је мој генеалошки број, јер сам ја четврто Васиљево  дете.

Раде и Јованка испред новог дела куќе у Ст.Нагоричану

У моме детињтву имао сам ту несреќу да доживим, односно да видим како изгледа сељачка радна задруга  у којој је и мој отац био принуѓен да унесе сву земљу и сточни фонд и да постане член земљорадничке задруге. Као што рекох раније, при расформирању СРЗ, људи су били толико осиромашени да су све морали почети  испочетка. Морали смо да једемо хлеб од овсеног и јечмовог брашна. Било је то 1953 године, када сам ја имао само десетак година. Оно мало ситне стоке коју смо вратили из задруге морали смо је гледати као очи у глави, јер смо се надали бољој будуќности. После расформирања СРЗ почеле су се формирати неке мање-више либералније задруге, које толико нису задирале у приватни посед сељака, тзв. Набавно-продајне задруге. Старије сестре су надничариле на имању споменутих задруга, те захваљујуќи и том њиховом динару, могли смо набавити со и петролеј и неке друге ситнице у куќи и купити нешто за спремање дарова старијим сестрама, које су се по годинама своје старости приближавале удаји. Све у свему, живот нас сељака после изласка из СРЗ био је веома тежак. Несреќа је била и у томе што су сви били сиромашни те се није имало од кога позајмити, било у житу, новцу или у нечему другоме. Људима је враќен по један во или коњ, па су они заорање и за друге послове морали спаривати вучну стоку. Врх те беде коју су донели СРЗ био је у томе што су људи напуштали породице и родна огњишта  те су одлазили на посао у Добоју, Мајданпеку, Бору итд. Само да би зарадили који динар и купили жито и др. Чудно данас изгледа ако кажемо да су наши сељаци после изласка из СРЗ одлазили чак у Банат да би купили стотинак килограма кукуруза да исхране децу. Хлеб је био Бог. Продавало се најпотребније из куќе да би се дошло до хлеба: машине за шивање килима и још што не. Невоља је била и у томе што понуѓене ствари није имао ко да купи. Такозвани обавезни откупи, СРЗ, сушне године, послератна ситуација и сва остала зла довели су народ на ивици пропасти.

Раде за време закројивање винограда

Основну осмогодишњу школу завршио сам у родном месту, у селу Старом Нагоричану. Биле су то прве послератне школске генерације са завршеном осмогодишњом школом у родном месту. То је било после доношења Закона о обавезном осмогодишњем образовању, тзв. Чолаковиќев закон, јер је у то време Савезни министар за образовање ФНРЈ био Родољуб Чолаковиќ. Колико се сеќам наставници који су нам предавали нису били са завршеном вишом школом или факултетом, али је код њих било некаквог ентузијазма и полета те су нам дали солидно образовање. То се уосталом могло видети када смо ступили у средњим школама, које смо успешно завршили. У последњим годинама мога школовања у Основној школи “Светозар Марковиќ” у Старом Нагоричану, почели су долазити наставници са одговарајуќом школском спремом, ВПШ, а мање са факултетом. Веќи број мојих наставника било је из Србије и то из Пирота, Ќуприје, Новога сада. У то време водило се доста рачуна о томе да у српским школама у Македонији предају наставници из Србије или они који су солидно познавали српски језик. У последњим годинама тога је све мање, да би се данас све то свело на пуку формалност. Отуда што српска деца у Македонији не познају српски језик и српску историју.

Завршио сам основну школу и размишљао где ќу даље. Као сеоско дете нисам имао потребног предзнања о професионалној оријентацији, а такве службе није имало ни у школама нити у другим организацијама за професионалну оријентацију. Зато о мом даљем школовању размишљали су и моји родитељи. Оријентисали смо се према материјалној могуќности, те су на крају одлучили да ме даду на занат. Дали су ме на столарски занат код нашег земљака Воје Илиќа “Мусе”, који је имао столарску радњу у Куманово. Мајстор Воја је био из познате породице некадашњег српског војводе Петка Илиќа “Мусе” из Старог Нагоричана. Воја није био лош мајстор. Био је у тренду са развојем свога заната, али је више пио него што треба , те му је занат ишао све наниже и наниже. Није био човек од занатлиске речи и обеќања. Ја и моји родитељи, посебно мајка Васка оценисмо да је тај занат доста тежак за моје физичке могуќности, али због мојих другова који су се записали и веќ пошли у школу, одлучисмо да ја напустим занат и да се упишем у школу. Било је касно. Школа је почела пре више од месец дана. И поред тога мајка је одлучила да не одустане од моје даље школовање. Тако она поѓе код директора Економске школе “Моша Пијаде” у Куманово и преклињајуќи и молеќи свога суговорника успе да ме упише у први разред те школе. Било је веома тешко. Не због учења којег сам савлаѓивао, веќ због услова у којима сам учио. Становао сам у приватном стану у једној собици са Ѓелиќ Властом. Ученичког интерната није било. Храну су ми доносили од четвртка до четвртка, када су долазили на пијац. Догаѓало се да због заузетости у пољским и домаќим пословима, некад прескоче и не доѓу, те сам морао по храну у село иќи сам и то пешице. Тек у средњој школи, први пут у животу обукао сам ципеле и збацио са ногу гумене опанке. До старих ципела дошао сам на тај начин што је неки човек који је становао код истога газде оставио своје ципеле. Ја сам их наследио, очистио, закрпио и натакао на ногама. Тако сам у том јадном и сиромашном стању животарио две госине. Као и свако дете са села и у тим годинама, желео сам да идем у кино. Паре за куповину билета нисмо имали те смо се, да би ушли у кино, довијали на разне начине. Скупљали смо и лепили карте, улазили у салу док претходна смена излази и под клупама чекали да кино претстава почне и како ли још не. То је уносило неку ведрину  у нашем мученичком животу и разбијало свакодневну монотонију. У тим условима успешно сам завршио и други разред економске школе. После тога са једним мојим другом, по имену Ангеловским Владимиром радили смо као стажанти у Општини Старо Нагоричино.Споменути друг Владимир роѓен је у селу Маглнцу кои је за време стажирање становао код моје сестре Јулке.За време стажирање  обеќано нам је по нешто хонорара, али од тога ништа, те се ми разочарасмо. То моје назовимо га стажирање годило је мојој мајци, јер како је она резоновала, биќу општински службеник-ќата у моме селу, када завршим започету школу. Моје разочарање у стажирању граничило се са бесом, јер ми је новац неопходно био потребан, а од мога хонорара ни трага, ни гласа. Да бих зарадио који динар и да бих купио нове панталоне надничио сам у задрузи, иако је код куќе имало посла до ушију. Значи, у време летњег распуста жео и сам и вршио код куќе и понеки слободан дан користио да радим у задрузи и зарадим који динар.

Када сам завршио други разред економске школе и када сам доживео прво разочарање, изненада појавила се једна шанса која ме је одвела на сасвим други пут и угурала у једну другу професију. Наиме, у новинама се појавио конкурс за пријем ученика у Средњу железничку школу у Земуну. Школа је нудила и добре стипендије. Разочарање, сиромаштина и тежак ученик живот на једној страни и понуѓена добра стипендија и запошљавање на другој страни, превагну те се ја са својим другом Костовским Благојем одлучисмо да се пријавимо на конкурс. Брже, боље припремисмо потребне документе и кренусмо за Скопље да тамо у ЖТП предамо оно што су тражили. Опет белаја! Попесмо се на воз на Железнижкој станици у Куманово и тако без купљене возне карте, јер нисмо имали новац, кренусмо за Скопље. Ухвати нас кондуктер те нас истовари у Романовце – на првој железничкој станици. Наше молбе и запомагање није помогло, те ми остадосмо на станицу у слео Романовце. За нашу среќу стиже један теретни воз, те ми замолисмо да нас он превезе до Скопља. Смилова се добар човек, те се ми наѓесмо у локомотиви за једно са машиновоѓом. Тако стигосмо у Скопље те у послењи дан расписаног конкурса предадосмо наше документе. У Железничкој школи у Земуну примише нас у треќи разред те због промене школе и смера не изгубисмо ништа. Ту сам завршио последње две године средњег образовања.

Железничку школу завршио сам школске 1962/63 године, те сам се након кратког времена, односно 1 јула 1963 године запослио на Железнижкој станици у Миладиновцима близу Скопља. Као приправник, морао сам научити више радње које су у надлежности отправника возова, те су ме због тога мењали од једне у другу станицу, од једно на друго радно место. Дана 26.о7. 1963 године, када се догодио земјотрес у Скопљу, нашао сам се у Жел. Станици у Дељадровцима. У метежу који је завладао том приликом нашао сам се и ја, али то је посебна прича.

На железничкој станици у Миладиновцима остао сам пуних шест месеци јер сам био после тога премештен за отправника возова на Железничкој станици у Куманово. На овој станици догодио ми се један потресан и непријатан догаѓај., који ради својих дубоких импресија и потомака ради, желим у овој прилици овековечити и спасити од заборава. Наиме, 26 марта 1966 године око 3,30 сати на кумановској станици пристиже теретни воз са станице из Табановца. Излазим на перон да бих га дочекао и да му напишем налог да причека шинобус из Романовца, који је ишао према северу. Померих се, и одједанпут, незнам како нашао сам се измеѓу шина првог колосека. Одједном ме удара воз и обара измеѓу шина локомотива која је маневрисала. Падох мислеќи да је самном све готово. Локомотива проѓе. устадох чудеќи се свему што се догодило и околностима како сам преживео ову несреќу.  околности су били следеќи: локомотива - маневарка, која је стајала чак код силоса требала је да изврши маневар, али тек кад теретни воз, кога сам дочекао, крене са станице према Скопљу и када шинобус који долази из Романовца напусти ову станицу. Меѓутим, машиновоѓа је на своју руку покренуо локомотиву и почео да маневрише. Његова непажња и самоиницијатива, могла је да ме кошта живот.

Раде Синиша и унук Марко

Септембра месеца 1966 године одлазим на отслужење војног рока. Војску сам служио у Пожаревцу и у Крагујевцу, у роду радиотелеграфисте. Сеќања на живот у војсци су пријатна, осим онога што сам на отсуству дошао тек после отслужених шест месеци. Пријатно сам био пожашќен када су ми у првој посети дошли сестра Љубица и Атанас. Из војске сам се вратио марта месеца 1968 године. После враќања из ЈНА продужио сам да радим на Железничкој станици у Куманово. Невембра месеца 1971 године напуштам Жел. Станицу у Куманово и прелазим на посао у “Фершпед”. За ову промену посла морам да захвалим Трајану Петковском, који је у то време био директор правне службе”ЖТП”-а Скопља и главни уредник стручног железничког часописа “Железничар”. У “Фершпеду” у Скопљу радио сам од, како наведох, месеца новембра 1971 до маја 1973 године. Те године у Куманово се отвара царинарница и Фершпед ту отвара своје претставништво. Док сам радио у Скопљу, сваког дана сам путовао, возом, аутобусом и другим превозним средствима. Маја месеца 1973 године постављају ме за руководилаца испоставе, те се ја поново враќам у Куманово. Ту остајем до августа месеца 1993 године, када бивам поново премештен на испостави на граници у селу Табановцима.

Вишу саобраќајну школу завршио сам у Загребу 1975 године, а Факултет на Саобраќајном факултету у Загребу 1990 године.

Пензиониран сам 2001 године и од тада размишљам како потомцима да оставим написану реч о нашим претцима, што чиним овом приликом. Сигуран сам да сам о свему и о свакоме могао нешто више и нешто боље реќи, али сам свестан и чињенице да што се више одлаже та породижна и родовска историја, то више људи, догаѓаји и све остало неодољиво отима и односи заборав. Зато ово радим да што се у овом моменту може “спасити од заборава”, спасим.

Васиљ са шубаром у средини за време Љубицине свадбе

Нема коментари:

Loading...

Архива на блогот

Site Meter