1. ЈОВЧА

КРСТО 1.1       ПЕТКО 1.2       СПАСА 1.3        ГЕЛА 1.4

1. Јовча је роѓен око 1800 године. Потомцима дајемо на знање да године наших предака из оправданих разлога нисмо могли точно утврдити, зато смо се одлучили да сваког потомка узмемо да је млаѓи од свога родитеља око тридесетак године. По тој “методи” полазимо од тачних година роѓења познатог нашег претка Васиља за кога тачно знамо да је роѓен 1897 године. Полазеќи од њега уназад, долазимо до приближне године роѓења Јовче и кажемо да је роѓеноко 1800 године. Овом, назови методом послужиќемо се за одреѓивање године роѓења старијих предака, док ќемо за оне млаѓе, настојати да будемо прецизнији у чему ќе нам бити од помоќи наше лично познавање и матична администрација, која на жалост није била позната у време када се наш предак Јовча родио. Истини за вољу, новороѓена деца су се крштевала у цркву и о томе полуписмени свештеници давали су некакве крштенице, али оне су се могле по потреби мењати и нису биле свакодневно потребне, као што је то у данашњем смислу речи.

Јовча и његова жена бавили су се земљорадњом. Земљорадња је била веома тешка привредна грана. Није било пољопривредних машина, те се све радило ручно и на примитиван начин. сејало се руком на тај начин што је сејач у бисагама носио семе на рамену, корачао одмереним корацима и бацао семе. Ширина, такозваног засевка, није била велика ширина, веќ само онолико колико се могло заорати воловчиќима за један дан. О вештачком ѓубриву није било ни појма. Њиве су се гнојиле - ѓубриле пре орања и то стајским ѓубривом добивеним од крупне и ситне стоке. Онда се заоравало одмах још када се истоварало из кола или непосредно пре заоравања. Сејале су се нискодоходне домаќе сорте, које су давале доста мали принос. Због тога обраѓивана је веќа површина земље, а то је захтевало веќи рад и залагање свих укуќаних. Жело се српом. Један жетелац могаоп је ожети у просеку око педесет снопова. Снопови су се везивали ужадима направљених од ражене сламе, такозване чуканице. Име чуканице долази отуда што се житарица раж млатила вилама и тојагама да би се добила чуканица. Значи, чукала се ражена слама. Оно што остане од најдужих стабљика ражи употребљавало се за чуканицу за везивање снопља у идуќој години, док ситнија слама која отпадне простирала се по Гувну и коњима  вршила да би се добило ражено зрневље, као сема за сејење у идуќој години.

Ништо мање није била мучна и тешка вршидба. Снопље са њиве се довозило колима, прво на двоколице, такозвани колесник, док касније су се почела правити двоосовинска кола са четири точкова. Специјална направа која се користила за превоз снопова од њиве до куќе била је шпангел или , вагонет, кој се намештао и учвршќивао на колима. Пре шпангела, пољопривредници су користили такозване лондре или лотре. И једна и друга справа за превоз снопова могла је сакупити 40 до 50 снопова. Снопови су се код куќе на гувну задевали – дели у камаре или се свакодневно доносило по 3 до 4 кола и тако данима паралелно возило и вршило. На једном гувну могло се посадити од 100 до 120 снопова. Гувно је утабана кружна површина у сеоском дворишту са побивеним стожером у средини те површине око кога помоќу ужета се окреќу коњи. Вра или вршај  се сади – поставља тако што се прави ред круг од неколико снопова најближи стожеру окрене кластом ка споља, а кореном стабљике према стожеру. Сви остали кругови од снопова реѓају се обратно, односно клас жита се окреќе према стожеру, а корен стабљике ка спољној периферији гувна. Колико ќе таквих кругова снопова бити “посаѓено” у једном вршају зависи од врсте и дужине жита, односно од рода у датој години.у вршај се уводе коњи, који су специјалним амом од ужета упрегнути и закаче се помоќу дрвене куке. Одреди се терач који ќе да тера коње. Коњи трче у круг, а конопац се одмотава и замотава. Када на површини почне да “лети” прва уситњена слама она се пажљиво обере, док остатак се вилама окрене на страни према стожеру. Терање коња се понавља и увек се обира уситњена слама и све тако док се не обере сва слама и на дну вршаја не остане само класт од житарице која се врши или чисто зрневље. Да би се одвојило зрневље од кошуљице и да се уситне несаломљени кластови од жита и овај остатак се окреќе лопатама. То се зове грување. Грување се врши једом до два пута. Када остане само зрневље са плевом, овршено жито се сакупља на средини гумна да би се извејало. Вејање се вршило лопатом на тај начин што је домаќин лопатом бацао у вис да би ветар одвојио плеву од зрна. Плева је само мало ишла у правцу ветра, али она крупнија остајала је на гомили жита. Ту плеву је домаќца нежно и метлом премитала да би остало жито. Вејало се два пута, јер се само са првим вејањем није могло одвејати жито. За вејање жита требала је мала вештина, како ветар не би однео цело жито, или како не би се назад вратило све што је бачено у вис. Исто тако требало је доста умешности у премитању плеве са палог зрневља. Требало је отргнути само плеву. Грубо премитање може отерати сво жито у плеву. Вејање жита ишло је тешко али успешно уколико је имало доброг ветра. Меѓутим ако није било ветра вршај би остао неовејан. Тада се цео вршај, односно неовејано жито лопатама одгурало на перферији да би се ослободили гувно за наредни дан и чекало се повољно време са ветром. Све је то ишло тешко и мукотрпно. Није било лако са српом жети цео Божји дан у наведнутом положају. Није било лако цео дан терати коње у вршају и вртетисе у једном кругу док сунце немилосрдно сија. Допунска невоља свему томе била је пост, када се није смело јести ништа мрсно и калорично, веќ се живело на со од паприке, туцани лук са сирќем и водом и тврдим хлебом. Најтеже је било мајкама које су дојили децу и трудницама које су морале радити као и сви остали у куќи. На крају таквих постију, људи су падали од умора, док су мала деца губила вид због недостатка витамина “Б”.

Овде на најкраќи начин описујем део пољопривредних послова да бих спасио од заборава како се некада добијала црна кора хлеба и да бих спасио од заборава муке и патње наших предака о којима овде желим да говорим. То чиним преко помена нашега заједичког претка ЈОВЧЕ.

Сточарство у правом смислу те речи као привреној грани, код наших предака не може се говорити. Они нису били сточари, али су ту грану неговали онолико колико је то било потребно њиховом главном занимању земљорадњи. Обавезно су чували по један пар волова да би њиме изорали земљу, превезли снопље са њиве, дотерали дрва, отерали мливо-жито на воденицу у Пчињу да самељу жито, извезли ѓубре на њиви и због обављања још неких других споредних куќних и пољопривредних послова. Волови су се хранили сламом и сеном и по једанпут дневно им се давао зоб. Крмили су се, уколико је домаќин имао жито и то да учини. Стаја за волова била је под истим кровом са људима, некада чак и у једној просторији, така док су људи живели на једној, стока је живела на другој страни просторије. Велики помак у начину живљења је учињен када су почели наши стари градити куќе и када су у подруму стављали стоку, а они живели у приземљу. Такав начин чувања волова и друге крупне стоке одржао се чак у првим деценијама двадесетог века, због чега са сигурношќу можемо тврдити да су на тај начин живели и чували стоку и наши ближи претци:Јовча, Спаса, Трајко и Васиљ. Поред волова чували су по једнога или два коња. Коњи су им служили за вршидбу. Понекада су служили за јахање до пијаце. Богатији људи су чували коње за вучу чезе и јахање на свадбама и у другим приликама. Онај ко није имао своје коње за вршидбу, он је плаќао кирију онима који су имали или је за ту услугу давао своје раднике у вршидбу или у неком другом послу. Поред коња, чували су се по једно магаре за обављање ситних услуга, као што је да однесе бисаге са семеном до њиве,када се орало и сејало, да понесе товар до воденице, да се на њему утовари ручак за аргати итд.

Када се говори о сточарству, можда су ту наши претци били ближи том појму у том занимању.иако нису чували веќи број ситне стоке,они су производе од ситне стоке врлео свестрано и рационално користили. У свакој је куќи па и код наших прдака имало стадо од 50 до 100 оваца. Њих су чувала и одраслија деца, или су их чували у заједничким стадама са суседима и роѓацима или их давали код других на начине какви су тада били познати:на ругу (чување оваца за вуну), на јаганци (чување оваца за јаганци). На овај начин све што се у тој години подмлади остаје ономе ко је преко зиме чувао овце, док старе овце се враќају газди, на кесим (плаќа се овчару одреѓена сума новца по овци) итд. У највеќем броју, овце су чували сами или су плаќали овчара. Толико је било сиротиње да су сваког Ѓурѓевданског и Митровданског пазара у Куманову могли наќи више овчара који су се нудили на услузи за шест месеци, а уколико се погоде могли су код истога газде остати и дуже. Свако ко се одлучио да у животу буде овчар, као обавезну чобанску опрему имао је тојагу и тарачук. Тарачук је кожна овчарска торба у којој се носи храна за чобане. У свом детињству затекао сам такву торбу која је остала од мојих предака. Не знам ко ју је правио од овче коже, али се лепо сеќам да је дуго време висела о клину као нека породична реликвија.

Овце су биле од велике користи нашим домаќинствима. Оне имају вишеструку корист. Дају млеко, месо, вуну, овчије ѓубре, те као такве су увек биле од користи сваком сеоском домаќинству. Млеко се прераѓивало у домаќој радиности и од њега су добијали сир, жути сир, јогурт, кисело млеко, масло. Наши претци знали су да чувају млеко и преко зиме. Вероватно ту технологију користили су и наши претци. Сир се користио као храна скоро уз сваки оброк. Био је најбрза храна, од раније припремљена. Тако, орачу, овчару или деци кад крену у школу или да напасају стоку не треба припремати нешто посебно него на брзину ставити им сир у торбу и завршен је посао. Наш сељак, а то значи и наши претци нису користили овчије месо као сталну храну. То су чинили само о празницима. На Ѓурѓевадан или Спасовдан обавезно се клало јагње. Као месо за исхрану товили су свиње чије месо се јело веќином преко зиме. Летњим месецима веќином су употребљавали млеко и млечне производе. Вуна је била најкориснији и најшире коришќени атрикал који се добијао од оваца. Од вуне су се ткале клашње, а од њих су се правили одевни предмети: сакои, панталоне, огртачи (кушљаци), гуњеви, јелеци, калчине. Вуна је служила за плетење разних одевних предмета: чарапа, пуловера, џемпера, шубара, рукавица и остало. И кожа од оваца је имала широку примену у занатству и куќној радиности. Од коже су се правили разни одевни предмети: мушки и женски кожуси, јелеци, шубаре, гајде, опута за плетење опанака и у војној индустрији. Због широке употребе кожа од оваца у занатству, у Куманову су цветали ќурчиски занати. Било је више десетина таквих мајстора и радњи, па је чак имало тридесетак занатских ќурчиских радњи на једном месту, такозвани “Ќурчи Хан” које се налазио на месту данашње Робне куќе у Куманову.

У оваквом изобиљу сировина од домаќих производа, односно од пољопривредне делатности у самом домаќинству, могло се начинити све што је породици и човеку било потребно. Требало је само имати вредне руке. Те неуморне руке биле су код наших баба, прабаба и наших мајки. Оне су биле вешти технолози за обрду вуне, обраду млека, за обраду брашна, конопа, лана, памука и што још не. Кад узмемо све то знање у обзир, није далеко од истине реќи да су наше неписмене мајке и бабе имале завршен универзитет. Тешко је наќи данас хемичарку која се може боље снаќи у фарбању разних вунених, ланених и конопних производа у разним биљкама, од наше мајке, бабе и прабабе. Није било хемиских аналинских фарби, те је наша прабаба и баба врло вешто и успешно користила за бијење стабло од паприку, јасенову кору, кору од ораховог плода, корење од разног дрвеќа итд. Зато, читајуќи ове редове нека наши потомци схвате да се овде описују вештине и практично знање наших предака женскога рода, а не да је ово нека сувопарна историја једног времена.

Пошто веќ рекосмо да је наш предак Јовча кои је имао четворо деце, Крсту, Петка, Спасу и Гелу, поѓимо да њих опишемо онолико колико нам подаци које смо сакупили дозвољавају. Договориќемо са да овде не говоримо о претцима: Крсти, Петку и Гели. Њих ќемо, у овом моменту апстрахирати и задржати се само на треќег Јовчевог сина Спасу, чији смо ми директни потомци. Остала три Спасина брата оставиќемо их да њих спомену и да о њиховој генеалогији говоре њихови потомци. Они који данас носе њихова имена за своја презимена: Крстиќи, Петковиќи и Гелиќи нека о томе поведу рачуна. Меѓутим, пошто је Спаса треќи син нашега првог претка Јовчу, ми ќемо за Спасу узети шифру један – три 1.3, а то значи да је Спаса треќе дете првога претка.

• САДРЖАЈ - Родослова (Генеологије) Рада Јовчиних из села Старог Нагоричана