1.3. СПАСА И КАНА ...

1.3.1  ТРАЈКО И ТАСКА

1.3. Спаса је роѓен у село Старо Нагоричино око 1830 године. Колико је нама познато своју младост провео је у родном селу и занимавао се пољопривредом и сточарством. Док је био младиќ чувао је стадо оваца састављено од оваца које су биле сопственост његовог родитеља и повремено помагао у сточарењу и својим суседима, односно роѓацима. Живео је идиличним сеоским животм, као и сви његови претци, као и сви његови суседи и другова из села из исте генертације. Као и сви остали, тако и наш предак Спаса морао је носити турски фес (капа са киќанком – пискуљем), јер је то била турска строга наредба. Меѓутим, као све његове другове из села и суседних насељених места, ношење турски капе га није могло одродити од хришќанске православне вере и од Српства, јер је увек знао да је роб и да не припада исламској вероисповести. Зато је наш предак Спаса, када би излазио из куќе, увек са собом носио две капе. Своју шајкачу је носио на глави, а фес је стављао у недара. Када је приметио да му се приближава турска патрола или неки турски службеник, он би своју шајкачу стављао у недра, а на глави је стављао турски фес. И тако када је патрола пролазила поред њега, он би метао руку на грудима, поздрављо са: “Добар дан ефенди”, мало се поклонио и остао на свом месту док не проѓе турска патрола. То су морали чинити сви. Меѓутим, са севера су стизали гласине да се православни народ буни и да се постепено почиње ослобаѓати. Време Спасиног пркоса у души било је оно када је веќ успешно био завршен Први српски устанак у Србији и Када је воѓа Другог српског устанка, Милош Обреновиќ, успео да од великих сила добије “Изам” да формира Кнежевину Србију. Није ово историска прича, веќ пука истина коју је народ од уста до уста преносио, па је тако свако на свој начин замишљао слободу и моменат када ќе једном са главе збацити турски фес. У време нашег претка Спасе још није била постављена граница на Ристовцу, јер је то време пре Берлинског конгреса, те су многи људи, посебно младиќи из ових крајева одлазили у Србију да раде разноврсне послове и од тамо доносили вести о слободи и о српским победама на Мишару, Чегру итд. Од младиќа који су тамо одлазили, неки су се враќали, неки су заувек остајали тамо као пекари, баштованџије итд. И данас у Пожаревцу, Београду, Смедереву  наќи ќете потомке који потичу од предака који су тамо отишли из наших крајева. Тај процес економске миграције никада све до краја Двадесетог века није прекинут. И данас у споменутим градовима има младих људи који су тамо отишли у наше време. У Пожаревцу имате целе породице из Челопека, Алгуње, Старог Нагоричана, Пељинца и других овдашњих села.

Начин пољоприврдне производње и сточарства у доба Спасиног живота није се у многоме изменила. Идаље се орало дрвеним ралом, и даље се сејало руком и бисагама, и даље се чувала стока као раније, и даље су добијани исти пољопривредни сточарски производи. Спаса је вредно од свога оца Јовче усвајао све вештине у пољопривредној и сточарској производњи, те тако, у селу нити је био први, а хвала Богу ни последњи домаќин.

Пошто је у куќи била потребна снага, као и сви сеоски младиќи, тако и Спаса оженио се врло млад. Истини за вољу није он сам изабро своју животну сапутницу. Као и сви други, тако и Спасу оженили су помоќу намерника. Намерник је заједнички пријатељ обадвеју породица и он уговара женидбу и све ситнице и детаље који се тичу женидбе, односно удаје. Он преноси поруке када ќе бити свадба, он уговара колико пара или еспапа треба да да момков отац пријатељима, као противвредност за узету девојку, односно добивеног радника, он уговара кога дана и на ком месту има да буду такозвани огледи. Огледи су заказани дан када можда први пут треба да се виде младиќ и девојка. Ми не знамо дали је наш предак Спаса познавао своју будуќу животну сапутницу, јер су им села и њиве биле у близини, али је ово обичај који се све до средине Двадесетог века строго поштовао и ценио, без намерника – наводаџије се нико није могао оженити. Било је срамота на сабору или на улици стајати са девојком и договарати се о ступање у браку. То би био велики морални прекршај. Смејали би се људи. Отац би жустро на то реаговао. Такав гест би се одмах, по турском жаргону прогласио као “пурјачка работа”. Младиќ је могао само на неком сабору у Манастиру Забелу, Карпину или Прохору Пчињском запазити девојку која би му “пунила”око и душу, питати у дискрецији некога одакле је и чија је,  а затим то поверити оцу, који би изабрао наводаџију да обави све послове и уговори свадбу. Наводаџије је сносио велику моралну одговорност јер је морао испитати социјални, економски, морални и сваки други статус обеју породица и тек тада ступити у акцију. Водило се строго рачуна о здравственом и моралном стању супружника будуќих, о пороцима, о прецима итд. То је долазило отуда што се брак сматрао  светињом и није се могао тако лако разводити. Црквени канони нису дозвољавали да се муж поново ожени и ако је она још жива. Познајемо неколико случајева где су понеки мужи морали прелазити у ислам да би се поново оженили. Такав случај имамо код бакалина Милана Марковиќа из Куманова, пореклом из села Степанца, који је прешао у ислам са би се оженио са другом супругом Зором. Ова строгост није се примењивала када човеку умре супруга. Најкраќе речено у овом канону се види колико је морала и права имало у то време да деца и жена, односно мајка не би остали на улицу и без средстава за живот. Отуда долази добро позната изрека “Пази кад се жениш. Жена није крпа, па да је одбациш кад је теби воља – Отварај очи!”. На тај начин и под тим околностима оженио се и наш предак Спаса са супругом Каном из села Никуљана. Кана је из рода, односно махале Веселинске и сестра је Илије из Веселинаца. Илијини потоци, који данас носе презиме Илиќи познати су широј овдашњој јавности. То је борац из НОР Бора Илиќ из села Никуљана и његови синови факултетски образовани Тоде Илиќ и Душко Илиќ који живе у Куманово. О Бору Илиќу треба реќи и то да је у току НОБ био један од послуге на минобацачу којим су напали утврѓено непријатељско гнездо у селу Билачи, када је Христијан Тодоровски – Карпош погинуо, 7. фебруара 1944 године.

Кана је познавала све вештине које је морала познавати једна сеоска домаќица. Знала је да припреми све производе од млека, да меси хлеб и да суче све врсте тадашњих специјалитета. Тадашње мајке, иако нису знале шта је педагогија и васпитање, оне су све своје знање преносиле на своје ќерке, јер су сматрале да је срамота удати ќерку која није знала оно што је традицијом утврѓено. Знала је да преде, плете, да ткаје четворно. Зна се да је ткање са четири ните далеко теже и комликованије од литог ткања где се ткаје само са две ните. Вештина је припремити ткање и уредити разбој. Иако неписмена Кана је знала да основе, да неције основу, да уведе у ните и у брдо и да почне са ткањем. Данас је тешко и замислити да је тадашња сеоска жена облачила читаву породицу самим својим рукама. Све што је било у куќи; од постељине и покривке, преко целокупне одеќе од опанака до главе, морало је проќи кроз женске руке. И не само то. Жена је поседовала више знања него муж. Она је ткала, кројила и шила одеќу, она је музла овце, сирила млеко и припремала  све производе од млека. Поред тога у кризним домаќим околностима, као удовица или када је муж био на печаловину, она је морала  да сеје, да оре и снопове на њиви да везује. Све је то чинила и наша прабаба Кана.

Спаса је са својом супругом Каном имао само једно дете и то сина по имену ТРАЈКО. Више деце нису имали, јер је Спасо починуо доста млад како претполажемо, што не мора бити тачно, умро је око 1865 године. То говори да је оставио сирака Трајка доста младог, можда још у детињим годинама. Кана, удовица, није имала куд па се преудала у село Четирце и тамо од новог супруга Петка од Љубанске махале. Тамо је имала сина Зафира.

Трајко је остао у Старо Ногоричино, вероватно још у неподељеној патријархалној породици, те су у њему водиле рачуна стрине и остали из рода Јовчевих.

Овде преѓимо на Трајка 1.3.1, јединог Спасиног и Каниног сина, који је остао сирак без оца и одрастао у широј породици Јовчевих. Овде ќемо и о њему отворити уобичајени графикон, неку врсту очигледности, да би се наши потомци боље снашли у тумачењу и упознавању својих даљих предака.

• САДРЖАЈ - Родослова (Генеологије) Рада Јовчиних из села Старог Нагоричана