ПОЈАМ ГЕНЕАЛОГИЈЕ

Уместо предговора, овде желим реќи неколико речи о појму генеалогије. Генеалогија је наука о пореклу. Реч је својеврсна кованица и састоји се из две речи: Генетика, као наука о пореклу човека и осталих живих биќа и Логоса, односно наука. Упростено, можемо реќи да појам генеалогије означава утврѓивање породичне историје. Код словенских народа, а особено у српској терминологији, генеалогија се одреѓује и појмом РОДОСЛОВ, а то значи словима написати историју и прошлост о роду своме и то оставити потомцима да се познају, поштују и продуже са записивањем нових нараштаја и генерација.

Поодавно носим у себи идеју да се прихватим писањем генеалогије је о пореклу моје породице. Више година прикупљао сам податке, то сам нотирао, разговарао састаријим људима, ближим и даљим роѓацима да би створио један мозаик података од којих бих кренуо у писању и остваривању те моје идеје. Меѓутим, то није било једноставно и лако. Био сам свестан да су ти моји ближи и даљи претци живели на одреѓеном простору, да су обављали одреѓена занимања ради животне егзистенције, да су имали свој поглед на свет, да су имали одреѓена религиозна и етнолошка убеѓења, да су живели у друштвеним и социо-економским односима са људима свога времена и да су припадали некој нацији и држави. Тога ради, поред прикупљања података о људима који су живели у претходним генерацијама, проучавао сам и све остало што би дало ближу и реалнију слику о мојим претцима, које треба да обухвати и на неки начин спаси од заборава ова генеалогија.

И поред свих мојих напора да прикупим што више и што поузданије податке о мојим претцима и свега онога што се њих тиче, овде морамн признати да сам свестан да прикупљеним податцима нисам задовољан. Нисам задовољан из више разлога. Прво, нисам могао добити поуздане податке за даље, старије и одавно починуле претке, нисам могао прикупити довољно податке о начину њиховог живота, о тачној години и дану њиховог роѓења, о мукама које су имали, о радостима којима су се радовали и још доста од свега тога. Меѓутим, исто тако, морам признати, да је веома тешко после толиких година и векова дознати све о претцима, јер до сада нико није водио нити писао генеалогију или записивао било шта о људима у протеклим генерацијама. Државне и матичне књиге нисам користио, из разлога што их нема и из разлога што и оне што постоје нису ми биле доступне. Због тога, морам од потомака тражити опроштај, што су неки подаци о коијима овде говорим засновани на исказима старијих људи и исти се заснивају на претпоставци. Меѓутим, свестан сам и чињенице да те податке морам узети у обзир и уважавати их као релевантне, јер сам свестан да генерације које наилазе немају могуќности да имају и такве податке. Довољно је то, јер некада и претпоставке у себи носе истинитост и поузданост за даља истраживања и проучавања.

Из тих разлога и из чињенице немања довољно података о свим нашим претцима, препоручујем потомцима да увек у себи носе жељу и интерес да истражују породичну прошлост и да допуњују “празна” места у мозаику генеалогије, како би будуќим нараштајима оставили тачније податке и више материјала за писање будуќих генеалогије.

Док сам прикупљао податке за писање ове генеалогије, многи роѓаци са којима сам долазио у додир питали су ме зашто то радим и чему то служи. Неки чак нису ни знали да потичемо од истих предака и од заједничког корена. Због тога им не треба замерити, јер је писање родослова нова ствар. То не значи да се до данашњих дана није причало о генеалогији. Чак је апсурдно тако мислити. И пред нашег времена говорило се о претцима и о пореклу, али се то чинило предањем и преносило од колено на колено поред топлог куќевног огњишта. Старији су то сматрали својом родитељском обавезом. Они су познавали широк круг својих предака и роѓака, посеќивали се, ишли у госте једни другима, помагали једни друге у свакодневним пословима, чували морални статус једног рода или шире родбине. У томе је помагала и црква. Увек је при црковном венчању постављано питање, посебно родитељима младенаца, да исти немају неке родбинске везе. У вези са тим постојало је правило да се не смеју венчавати младенци чије порекло од некадашњег заједничког претка нису протекле седам генерације, односно седам колена. Водило се строго рачуна о греху родоскрнављења. То говори да наши стари, иако нису имали никакво медицинско образовање и знање о крвним групама и генетици, строго су водили рачунада новозасновани бракови буду што даље од заједничког претка. Роѓена физички или психички хендикепирана деца, они су сматрали Божјом казном и учињеним грехом према традицији и веровању, не улазеќи дубоко у генетику и човекову природу. Ми смо данас, на жалост, одбацили та веровања, а на нашу штету нисмо прихватили ништа ново. Зато, ако су наши претци предањем и поред топлог куќевног огњишта преносили породичну генеалогију, ми учинимо то помоќу писане речи и оставимо потомцима реч, две о нашој породичној прошлости, јер им то у ниједном случају неќе штетеити, веќ ќе им увек и у сваком моменту бити од користи.

Писање породичне генеалогије јесте хуман и захвалан посао. Познавање својих предака зближава људе, изазива жељу за разговор, за сарадњу, брише неповерење, ослобаѓа саговорнике да се један другоме поверу у послу, да тражи помоќ итд. Да би се нешто волело и поштовало, мора се пре свега, познавати. То правило је универзалног карактера. Емоционално сеќавање се појављује на основу познавања. Стисак руке, загрљај пријатеља и роѓака није трик или уобичајена фарса. То произлази из познавања и љубави. Зато овај родослов нека буде мотив за познавање и зближавање људи и роѓака који дознају да су им исти породични корени, да су како народ каже, ИСТЕ ГОРЕ ЛИСТ!

Млаѓим генерацијама препоручујем да продуже са прикупљањем података у циљу обогаќивања овог родослова. И не само то. Са познатим роѓацима требају се дописивати и тим путем откривати нове роѓаке. Требају се поштовати и волети. Мало је људи на овом свету који не воле своје ближње, који немају вољу и потребу да се познавају и да сараѓују.

Генеалогија или родослов могу се писати помоќу две методе. Ако се примењује метода родовског стабла, тада се веома мало користи писани текст. Нацрта се такозвано родовско стабло и помоќу утврѓених симбола на гранама, односно листовима унесу се људи, почевши од најстаријих и тако редом до данашњих генерација. Генеалогија израѓена помоќу родовског стабла не говори много. Она само показује генерације и њихов редослед. Поред тога, исто тако, помоќу утврѓених симбола показује полове припадника рода о коме је реч. Други начин писања генеалогије јесте помоќу генеалошког листа. Генеалошки лист је хронолошки приказане генерације од најстаријихка најмлаѓима, тако што се поред приказивања предакаи потомака о сваком члану наводе сви подаци који су у датом моменту познати ономе ко пише генеалогију. На премер, дан и година роѓења, образовање, занимање, брачна заједница, неке занимљивости из живота члана рода коме је реч. Порд тога, и овде се почиње од најстаријег члана рода до кога смо дошли. И поред свих наших напора нисмо могли открити неке старије чланове дотичног рода. Рецимо, да смо открили нашег прадеду и од њега почињемо писати генеалогију, односно попуњавати генеалошке листове. У том случају тај наш прадед носиќе ознаку са бројем један (1). Његов први син носиќе ознаку један, један (1.1), други син један, два (1.2), треќи син или ќерка ознаку један, три (1.3.), итд. Унук нашега прадеде од првог сина носиќе ознаку један, један , један тј 1.1.1. Први унук од другога сина носиќе ознаку један, два, један, односно 1.2.1. Други унук од треќег сина или ќерке носиќе ознаку један, три, два, тј.1.3.2. Рекли смо да смо почели писати генеалогију од нашег прадеде. То значи да сам ја праунук мога прадеде и то други по реду раѓања од првог прадединог унука. Моја ознака ќе бити 1.1.1.2. Објаснимо то : 1. је прадеда;1. је први прадедин син; од другога сина носиќе ознаку један, два, један, односно 1.2.1.први унук од првог прадединог сина; 2.сам ја као други унук по реду. Ради бољег разумевања и праќења сваке генерације, поред нумеричког приказивања, пр.1.1.1.2. итд, генерације се приказују и графички. Највеќа предност оваквог нумеричког и графичког приказивања генерација у редоследу има велику предност због своје прегледности, као и због тога што будуќе генерације увек могу видети по којој линији су потомци од оног првог човека од кога је неко почео писати генеалогију. Због тога, ако неко жели продужити генеалогију, он неќе понављати све своје роѓаке, веќ вратити се назад и узати само оне који произлазе (рецимо само од првог сина) онога првога човека.

Даља предност методе генеалошког листа при писању генеалогије јест та што се у графичким подацима и у тексту наведе супруга нашег роѓака и каже се одакле је дошла и из које породице са кратким подацима. Не улази се у генеалошки опис њене породице. То би нас одвело далеко и створило би велику забуну. Пример ради: Раде Спасиќ има за супругу Јованку. У Радевој генеалогији не улази у описивању Јованкине генеалогије, односно описивању стричева, стрина, деде, прадеде и тако даље, веќ само каже којој породици је она припадала да би се остварио тај пријатељски контакт. Док о самој Јованки пише све исто као и о себи. Даље описује све што зна о деци које је одгајио са Јованком.

Уколико деца желе да имају, поред очева, и мајчину генеалогију, она се пише посебно, у посебну књигу. Ту никада неќе доќи до забуне. То исто важи и за женску чељад која излази из породице о којој се пише генеалогија. Пр: Радева и Јованкина ќерка удала се за човека из те и те породице. Не улазимо да би писали о зетовој породици. Ми само напомињемо неке препознатљиве моменте из зетове породице да би будуќим генерацијама показали са којом породицом смо се ородили и ништа више. док о деци наше ќерке, односно сестре и зета пишемо све. Раумљиво они су наши потомци по женској линији која је изашла из наше куќе, односно породице. То не спречава идеју да зет односно њихова заједничка деца пишу генеалогију о зетовој породици. И то треба учинити, јер нам то омогуќава да и зетове роѓаке и претке боље упознамо.

Ми који живимо у овом времену имамо роѓаке по оца и роѓаке по мајке. Рецимо, имамо браќе по стрица, али и браќе по ујака, браќе по тетке. Браќе по стрица описали смо када смо писали генеалогију понашем оцу. Меѓутим, браќе по ујаку можемо срести и реќи по коју реч о њима ако напишемо генеалогију по мајке. Тамо ќемо срести ујака, његове синове и ќерке,њихову децу, зетове итд. Тек тада откривамо целу заједничку родбину, али у више генеалогија. Уколико смо пажљиво пратили ова кратка упутствао писању генеалогије по методи генеалошког листа, доќи ќемо до закључка да свака генерација може напистаи по коју реч о генеалогији, односно допунити оно што се променило и што није речено у веќ постојеќој породичној генеалогији. Значи, писање генеалогије је стална, преманентна и континтуирана обавеза свих потомака. Сваки у њој може записати и оставити понешто. Овде се неќу поново задржавати на важност таквог записивања и воѓења родовске и породичне историје. Овде помажемо општој историји јер иза собом остављамо писане трагове који су релевантни сведоци о једном времену  и једној прошлости.

Сведоци смо како нас неко прекрштава и приписује те једној, те другој нацији, разуме се по својој мери и по својим потребама. Написани родослови и брижљиво воѓене генеалогије не дозвољавају свакоме да нас претвара у обичне цифре и да манипулише нама по својој вољи и својим потребама. У генеалогији смо само наши и никад неотуѓиви!!!

•  САДРЖАЈ - Родослова (Генеологије) Рада Јовчиних из села Старог Нагоричана