СРПСКИ СПОМЕНИЦИ У КУМАНОВСКОМ КРАЈУ

Историја

МАЋЕДОНИЈА СРПСКИ СПОМЕНИЦИ У КУМАНОВСКОМ КРАЈУ Доносимо причу о двојици српских комита чији траг данашње македонске власти покушавају да потисну Пише: П. Д. АНТРФИЛЕ: ПОСЕТА СТАРОГ ГОСПОДИНА Пре извесног времена, у нашу редакцију је дошао један старији господин, и представио се као Србин из Македоније. Тражим, каже, господина Јагличића, аутора чланка о комити Петру Тодоровићу. Рекао ми је да је тај број "Погледа" у Македонији забрањен, али да је он ипак дошао до њега. Већ одавна, каже, написао је књигу о порушеним српским споменицима из кумановског краја, и радо би делове штампао у "Погледима", али уз услов да му не објавимо име, јер би му то донело невоље у родном крају под несрпским властима. У Крагујевац је дошао, између осталог, и да би посетио гроб комите Петра Тодоровића, у манастиру Дивостину. Тодоровић је погинуо у чувеном боју против Турака, на Челопеку, у кумановском крају, заједно са двадесет петорицом својих четника. Наш гост је хтео да му ходочасти гроб. Рукопис нам је оставио готово као аманет, а ми један део доносимо читаоцима, бодрећи наше Србе с Југа да не заборављају свој корен и да знају да, ако нико други, редакција "Погледа" мисли на њих. ОСНОВНИ ТЕКСТ: Старо Нагоричане је од вајкада било административни, културни, географски и политички центар околних кумановских села са леве стране Пчиње. До скора у Старом Нагоричану је била сеоска општина којој су припадала сва села од Длабочице и Алгуње преко Пељинца и Жегљана, до Младог Нагоричина, односно регионалног пута који води од Куманова за Криву Паланку. Старо Нагоричино је имало онај административно-политички значај у овом делу Кумановске области као што је Матејче имало у западном, Винце у северозападном или Клечевце у југоисточном делу Кумановске области. Баш због тог географског центра и културно-политичког средишта, Старо Нагоричино је у последњим вековима одиграло веома важну улогу у очувању српског духа и вере, чак и у најтежим моментима. Мислим да Старом Нагоричину и његовој прошлости припада заслуга и захвалност што се одржао српски дух у селима Четирцу, Алгуњи, Никуљану. И она села која су после ослобођења примила македонске школе и чији су становници добили "ски" на крају свог презимена, као што су Пелинце, Жегљане, Степанце, Малотино, Магленце, Буковане, Длабочица, као и нека друга села не могу да сакрију српски дух. И данас, у разговору са старијим људима, осетићете дух српства и неко неповерење према свему што се овде догађа. Они говоре кумановско-врањским дијалектом, радо певају српске песме и о свечаним данима носе шајкаче. УЧИТЕЉ КРСТА АЛЕКСИЋ Изнад улаза у стару општинску зграду, на грубо изнивелисаном платоу била су изграђена два веома лепа споменика. То је била нека врста Алеје заслужних у Старом Нагоричану. Са једне стране ових споменика налазила се пећина-испосница Св. Прохора Пчињског, где га је како каже легенда пронашао византијски војник, а касније византијски император, Роман Диоген. Ранивши срну, пошао је њезиним трагом. Срна га је довела до испоснице Светога Прохора. Роман је запео стрелу, али га је Прохор предухитрио, речима: "Немој гађати! Ако поштедиш срну, проричем ти светлу будућност. Бићеш византијски император!" Роман је одустао од намере, али је Прохор променио своје пребивалиште, населивши се у нову пећину поврх данашњег манастира Св. Прохора Пчињског, на планини Козјаку у атару данашњег села Старца. Та пећина и данас постоји. Са друге стране споменика налазила се стара полицијска станица, а некада и општинска просторија. Преко овог платоа, односно непосредно поред споменика Крсте Алексића и Петка Мусе, водио је пут који је спајао сва прекопчињска села од Коинца, па све до Цветишница и Длабочице. Заиста, прекрасно место за постављање споменика. Крста Алесић је рођен у селу Премки код Кичева где су његови преци, не зна се када, дошли из Ваљева или ваљевског краја Потомци Крсте Алексића, првог српског учитеља у Старом Нагоричану, који данас живе у Куманову, кажу да и данас имају своје рођаке у Премки код Кичева Када је Крста имао пет година остао је без једног родитеља. Мајка му се преудала, али га очух није прихватио. Бригу старатеља преузео је његов стриц, који се налазио у Београду. Код стрица је порастао, стекао прва знања о себи и свету и ту завршио учитељску школу, при редовној богословији у Београду. Српска влада је, с циљем да помогне неослобођеној браћи са Југа формирала просветни одбор 1868. године, на чијем челу је као председник био архимандрит Дучић са Пантом Срећовићем, Милошем Милојевићем, а касније и Стојаном Новаковићем. Српска влада је на захтев овдашњих трговаца и малобројне интелигенције оспособљавала и слала учитеље, издржавала учитеље и школске зграде и водила сву бригу о просвети и образовању у овим крајевима. У свом просветарском раду, учитељ Крста Алексић није штедео своје физичко и умно биће. Радио је са децом и одраслима, помагао је црквени живот, састајао се са српским комитским четовођама тог времена, и у свему томе био високо моралан, дубоко патриотски мотивисан и неуморан. У Нагоричану и у широј околини козјачког краја био је високо цењен и поштован. Целог свог живота и све до своје смрти радио је само у Старом Нагоричану. Ту се и оженио првом супругом из породице Шантировци. Са њом није дуго живео. Умрла је када је њен син Јефто Алексић, познати кумановски учитељ и добротвор, имао само пет година. Године 1894. поново се оженио, Анђом из Челопека, из породице Копиљаци. Са њом није имао деце. Хиљаду деветстоте купио је повеће имање у селу Слатину. То су имање наследили и имају га у сопствености и данас, његови унуци: Ђока, Мира, Тане, Крста и Мица, који живе у Куманову. ЖИВ ЗАКОПАН Прегалачки рад Крсте Алексића, првог српског учитеља у Старом Нагоричану, није остао тајна за бугарске комите, који су у овом крају чинили зла. Једне вечери, Крста је био ухваћен и одведен у непознатом правцу. Нико од његових потомака не зна где се налази његов гроб. Постоји вероватноћа да је жив сахрањен у кумановским баштама, тамо где се данас налази стара кланица. Једна жена је, радећи у тој башти, неколико дана слушала вапај за спаса који је долазио испод земље Никоме то није смела да каже, нити се усуђивала да било шта предузме. По другој верзији, убили су га бугарске комите, у близини Бислима, клисурине на реци Пчињи, испод села Добрђана. Било је то 1913. године. Године 1937. подигнут је и освећен споменик Крсти Алексићу, седмог маја, на други дан победоносца Светог Ђорђа. Испод бронзане статуе, на белој мраморној плочи, златним словима у дуборезу био је уклесан следећи текст: "КРСТА АЛЕКСИЋ, први српски учитељ у Старом Нагоричану и округу Кумановском. После ратова 1873-1879. године. Велики национални радник, мученик за крст часни и слободу златну. Прва жртва бугарске окупације 1913. године. Овај споменик подигоше другови из мучне прошлости и захвално потомство". Споменик није остао дуго. Несрећа је хтела да споменик поруше они исти који су живог Крсту сахранили. Са првим доласом Бугара, двадесетог априла 1941. године, Бугари су срушили споменике Крсти Алексићу и Петку Муси. ХРАБРИ ЧЕТНИК У непосредној близини, с десне стране до Крстиног споменика у малој сеоској алеји заслужних, у селу Старом Нагоричану, налазио се и споменик четовође и борца за ослобођење српства, Петку Муси. Петко Муса се родио у Старом Нагоричану, у кући која се налази испред самог главног улаза у старој сеоској школи, или, тачније тамо где се спајају два сеоска пута која иду испод и изнад сеоске цркве Светога Ђорђа, коју је подигао српски краљ Милутин 1313. године. Петко је још као дете гајио велику омразу према Турцима и њиховим помагачима. Још као дете, док је напасао стоку у северном атару села, тукао се са турском децом чији су родитељи насељавали данашње махале Мутолово и Сејдинци. Често је пркосио турској деци из села Сушева, која су, чак, овде напасала стоку. Данас у овим махалама, и у Сушеву, живе Срби насељени из Рамна, Германа, Стајоваца, Козјег Дола, Радовнице и других села Горње Пчиње. Петко је више пута прелазио стару турско-српску границу код села Старца и Ристовца, остајао краће или дуже време у Србији, напајао се слободарским српским духом и поново се враћао свом родном Старом Нагоричану. Петко Муса се оженио девојком из села Степанца, која је била попова сестра, овдашњег попа Петруша. По мајци Петкова супруга била је сестричина бајловског попа. Ову родбинску везу истичем због тога што се и при склапању бракова водило рачуна да брачни супружници буду исте националности, или истог националног осећања. Петко Муса је формирао своју четничку чету одабраних момака и са њом наносио тешке ударце турској власти на овом терену. Посебна мета његових четничких акција биле су жандармеријске турске станице, турске посаде, турски одметници и зулумћари, који су чинили зла овдашњем народу. Треба напоменути да су сви момци у његовој чети били мештани из околних села. Чета Петка Мусе дала је велику помоћ српској војсци у давању обавештајних и других података и учествовала у садејству са јединицама Прве српске армије у Првом балканском рату, у борбама на Вујовском камену, Сртевици и Зебрњаку. Учешће тих чета, а у склопу тога и Мусине чете, у Првом балканском рату, истиче Саво Скоко у својој књизи "Србија и Црна Гора у балканским ратовима". Саво Скоко српске комите, додуше, назива "македонским". Зашто, то он зна. ОСВЕТА МРТВОГ ПЕТКА МУСЕ После његове смрти, у знак захвалности и поштовања према животу и делу Петка Мусе, тадашња власт, сељани Старог Нагоричана и његови саборци одлучише да у Алеји заслужних у Старом Нагоричану подигну споменик, у истој техници, али нешто масивнији и виши од споменика Крсти Алексићу. У постаменту је био са три степеника, док је имао облик четворостране пирамиде. Био је освећен истог дана кад и споменик Крсти Алексићу, и у истом дану, од истих злотвора, срушен. Међутим, рушење овог споменика донело је занимљиву и поучну причу. Вандали су, у првом налету, срушили споменик учитеља Крсте. Међутим, споменик Петка Мусе је био виши и са шиљатим врхом, због свог пирамидалног облика. Дуго су тражили решење како да га сруше. Неко од Бугара се присетио да то могу урадити помоћу греде, па су одмах послали неколико војника да из суседства донесу подужу тешку греду. У тили час греда је донесена, али се нико није могао сетити да греда цилиндричног облика не може послужити у ту сврху.. Поставили су је једним крајем на потпорни зид изнад, односно иза споменика, а други крај на врх споменика. По тој хоризонталној греди почео је да пузи један бугарски војник, носећи у рукама крамп. Други су стајали испод греде, придржавајући је, док су наредници и остале старешине посматрале призор са стране. У једном моменту, међутим, греда је клизнула са врха споменика и свом силином ударила војнике који су стајали испод ње. Два бугарска војника остала су на месту мртва. Сељаци, који су из прикрајка посматрали шта се дешава, и данас причају и преносе млађима шта се на том месту догодило. После ослобођења 1944. године, нико није смео ни да спомене да су на овом месту били споменици заслужних српских бораца и просветитеља. Иницијатива за обнову споменика никада није покренута. Подигнути су, уместо тога, споменици из новије историје, као што је, нпр. споменик првом партизанском одреду у Малотину. У селу Старом Нагоричану и данас живе потомци војводе Петка Мусе. До скора му је био жив син Трајко, са снахом. Трајко има два сина, Данка и Воју, који су још у животу. Они имају синове и кћери. На жалост, нису успели да од дединог споменика очувају бар камичак, као породичну реликвију. Али, остаје успомена. (Број 204, 25. јун 1997.)

http://www.pogledi.co.yu/id.php3?id=363&kat=22