Glas Juga - Nezavisni list sa Kosova i Metohije - Срби у Македонији

Glas Juga - Nezavisni list sa Kosova i Metohije - Срби у Македонији

Срби у Македонији
Старо Нагоричане
Доношењем новог закона о локалној самоуправи, поново је установљена општина Старо Нагоричане. Од тада, изграђена је основна инфраструктура и осипање становништва се зауставило

Општина Старо Нагоричане једна је од две у Републици Македонији у којој је власт непосредно формирана на челу са једном српском странком, пошто су Срби, према новом македонском закону, иако не већинско становништво, у њој пристни у “значајном проценту”. Налази се на самом североистоку Македоније, непосредно поред Куманова, и обухвата област Козјака, горње сливно подручје реке Пчиње. Непосредно се граничи са државном заједницом Србије и Црне Горе за коју је везује пут преко манастира Свети Прохор Пчињски.
Највећа а најмања
По својој површини, то је једна од највећих општина у Македонији. Простире са на 360 квадратних километара. Али, на тој територији живи свега 5.000 становника - од којих 27% је Срба - у 33 насеља, што је чини једном од најређе насељених у бившој југословенској републици. Према западу протеже се долина поред реке Пчиње са великим плодним површинама, док је на источној страни брдско-планинска област са пуно шуме и пашњака. Оваква рељефна структура омогућава бављење и земљорадњом и сточарством, што су претежно и једини послови локалног становништва. Иако је крај погодан за виноградарство, а сељани производе квалитетно вино и ракију, они то за сада чине углавном за сопствене потребе.
Седиште општине је истоимено село Старо Нагоричане, административни центар који се као средиште Нагоричке нахије помиње у турским дефтерима још у 16. веку, док су друга села прилично разбацана. Гранична линија дели многа имања тако да има случајева да је у појединим рубним домаћинствима кућа у једној а башта у другој држави, док поједина чак и струју добијају из Србије иако се налазе у Македонији. Везе са Србијом су јаке, граница се прелази без пасоша, средњошколци се школују и у Врању исто као и у другим оближњим местима.
На челу општине налази се градоначелник Власта Димковић, иначе дипломираним инжењер агрономије и члан Демократске партије Срба у Македонији, која у Собрању има једног посланика. Председник ове партије Иван Стиљковић напомиње да они дају подршку коалиционој Влади у Скопљу, која, по његовим речима, започиње да обраћа пажњу и на положај и права Срба. Иако македонске власти не уплаћују предвиђена средства у општински буxет, тако да се већина пројеката у општини реализује путем страних донација, долази до помака у пружању помоћи и стварању законских оквира за ефикаснију самоуправу и очување националног идентитета Срба.
Историја и будућност
На територији ове општине кроз векове су уз Македонце у миру и слози присутни и Срби, а у дугим периодима постојала је и српска државност. Овај крај је саставни део онога што се некада називало именом Стара Србија, као област где се утемељила немањићка држава. Древни православни храмови и други споменици сведоци су тих времена. Најзначајнији културно-историјски и верски објекат у општини је Црква Светог Ђорђа коју је у XИВ веку подигао краљ Милутин. Потребно је од верских објеката поменути и манастир Забел, такође из XИВ века, у ком је постојала и позната школа за свештенике. У самом селу налази се још и испосница Светог Прохора Пчињског.
Од великог значаја је спомен костурница на Зебрњаку где су похрањене кости српских војника изгинулих у Кумановској бици, која је и симбол краја Отоманске империје на Балкану и једном годишње зборно место свих Срба у Македонији поводом традиционалног парастоса.
И поред тога, Срби су у Мекедонији са пуно муке и последњи међу бројнијим етничким заједницама у Македонији уставним променама 2001. године изборили статус једног од пет признатих народа, што се истиче као први и најважнији корак у започињању решавања њихових националних проблема и потреба.
О постојању живота на просторима општине Старо Нагоричане у још даљој прошлости сведочи Татићев камен у селу Кокино, који је заправо врх угашеног вулкана одакле су се, према претпоставкама, у току другог миленијума пре нове ере вршила астрономска посматрања, што га чини најстаријим опсерваторијумом на Балкану. Ту је и Костоперска стена, импресиван вулкански излив у селу Младо Нагоричане који представља заправо природни споменик и велики раритет.
Од локација важних за потенцијални развој туризма издвајамо још Бању Стрновац, извор геотермалне лековите воде удаљен свега километар и по од центра општине. Занимљиво је да је то раније био вир у ком су мештани лечили стоку. Данас ова бања привлачи све више људи. Ту је поводом 60-годишњице од оснивања АСНОМ-а и прошле године отворени Спортско-рекреативни и меморијални центар АСНОМ у селу Пелинце.
Време заостајања
Општина је све до 1965. године, када је укинута, бележила значајан економски и демографски напредак. Након тога она је укинута, а у време општег осавремењивања и изградње у Југославији била је потпуно запостављена, чиме је започело њено заостајање и миграција становништва, углавном према Куманову и Скопљу, али и урбаним центрима у Србији. У том периоду бележи се и велико осипање Срба, када је општина са 16.000 становника спала на данашњи број.
Доношењем новог закона о локалној самоуправи, поново је установљена општина Старо Нагоричане. Од тада, економске прилике су се донекле стабилизовале а осипање становништва се зауставило. Дошло је и до, додуше за сада још ретких, случајева повратка. Узрок томе је и, према речима мештана, велика незапосленост и беспарица који владају у Куманову и другим местима где су се Старонагоричанци одселили. Сада се неки од њих враћају или долазе викендом и током одмора да би се бавили земљорадњом и, како кажу, нашли мало мира од градске вреве. Власта Димковић напомиње да је на тај начин за општину везано додатних 5.000 људи.
Ипак, приметан је недостатак привреде које општинско руководство покушава да покрене преко пројеката за чије финансирање добија донације претежно од међународних организација и фондација. У општини не постоји ниједан привредни објекат а до скоро није практично постојала ни основна инфраструктура. Средствима Ју-Ес-Еј-Ај-Ди-а од 150.000 евра изграђен је регионални водовод, скоро сва места места добила су струју а преко 60% домаћинстава добила су и телефонске прикључке. Изграђена је и путна мрежа уз помоћ Европске агенције за реконструкцију и развој, средствима из буxета општине и Владе Републике Македоније. Велики је значај и изградње нове амбуланте тако да се за основне лекарске прегледе више не мора одлазити у Куманово.
Младе у Старом Нагоричану највише погођа недостатак места за излазак и културних и забавних активности. Не постоји Дом културе, биоскоп, па чак ни кафићи. Омладина се углавном скупља испред неколико продавница у селу. Ситуација је донекле поправљена изградњом спортских терена у Старом и Младом Нагоричану, формирањем дечјег и омладинског културно-едукативног центра као дела Пројекта за подршку општинама и низом семинара и културних манифетација које општина у сарадњи са многобројним организацијама спроводи.
Тања Трајковић-Ђорђевић има 25 година и запослена је у општинској администрацији. Рођена је у Старом Нагоричину, где је и удата. Каже да млади немају никакву забаву, да не постоји културан живот и да се “живи ко на селу”. Живот, каже, генерално није лош али је велики проблем то што млађи људи нигде не раде. Ипак, у последње време нема као раније одсељевања у Куманово, “зато што ни тамо живот више није лак”, а и због того што би сви они волели да остану у свом родном месту и ту заснују породице. Каже да би помак представљало и отварање посластичарнице и кафића. У Куманово одлази често због куповања гардеробе, док у Скопље и у Медвеђу, где има рођаке и по оцу и по мајци, одлази једном годишње.
Дејан Јовчић је тридесетогодишњак, ожењен је, отац двоје деце, и директор је Јавног комуналног предузећа “Козјак” у Старом Нагоричану. Каже да се млади окупљају само на спортским теренима и испред продавница где је обично постављено по неколико столова. “У периоду од 1965. до 1996. године, када је била укунута општина, држава ништа није уложила да се нешто направи и млађи свет задржи. То је и основни разлог због кога су многи млади отишли. Ипак, са затварањем фабрика по градовима, неки се враћају јер ни тамо више нема перспективе, они што су остали немају више где да оду, па се мора живети и на селу и бавити пољопривредом”, закључује Дејан.
Школе и медији - чувари језика
У општини постоје четири основне школе у којима наставу похађа 400 ученика. За Србе је најважнија Основна школа “Светозар Марковић” у Старом Нагоричану, једина у Македонији где се настава од првог до осмог разреда изводи на српском језику.
Тања напомиње да је проблем што у школи на српском нема довољно деце, мада је у последње две године нешто порастао. Радује је и то што се од следеће године најављује и оснивање забавишта, тако да ће деца моћи да стичу у Старом Нагоричану и предшколско образовање.
Иако се у целој Македонији слуша музика на српском а београдске телевизијске станице су путем кабловске мреже и сателита - Старо Нагоричане је и у домету појединих – најгледаније, информисање везано за саме Србе у Македонији и њихове потребе је веома лоше. Општина Старо Нагоричане већ годинама покушава до добије дозволу за локални радио на српском језику, али се њихов захтев без образложења упорно игнорише.
Наша саговорница Тања каже да сви у Старом Нагоричани, па и у Куманову, слушају српски турбо-фолк. Државну македонску телевизује не гледају јер, како наводи, “нема шта занимљиво да се види”. Најгледаније телевизије су РТС, Пинк и Б 92, а најслушанија је врањска радио станица “104”.
Најтежи је заборав
Након посете Старом Нагоричану, стиче се утисак да се живот Срба упркос тешкоћама успео одржати. Осипање је заустављено а постоје и могућности повратка и напретка. Нада постоји у свим нашим саговорницима. Поред њихове предузимљивости да предложе пројекте за развој и очување националног идентитета, потребно је да помоћ пристигне и са других страна. Овде су очи окренуте колико ка Скопљу, толико и ка Београду. Макар и симболична помоћ србијанских власти значила би пуно за Србе из Старог Нагоричана. Барем да се у матици за њих зна, да понеко и о њима мисли.

---

ЗЕБРЊАК
На брду Зебрњак усред Кумановске равнице, на надморској висини од 511 метара, налази се спомен костурница подигнута у славу и част погинулим српским војницима у Кумановској бици 1912. године. Тада је српска армија под командом престолонаследника Александра Карађорђевића уз подршку локалног становништва извојевала одлучујућу победу у ослобађању Македоније од османлијског ропства. У овој бици погинуло је 1.207 српских бораца, 603 су нестала а рањено је њих 5.212. Овај монументални споменик завршен је 1937. године по пројекту познатог београдског архитекте Момира Куруновића, када је и освећен и у њему сахрањене кости српских војника. Током Другог светског рата, маја 1942. године, његов торањ је срушен од стране бугарских фашиста уз помоћ месних гаваза. Костурница на Зебрњаку, иначе грађена од најтврђег базалта и армираног бетона, бија је висока 48,5 метара па се за време ведрих дана са њеног врха могло видети и Скопље.
Прошле године избио је и спор општинских власти са централним које су дозволиле грађевинском предузећу “Гранит” из Скопља ископавања и минирања у непосредној близини споменика што га је могло оштетити. У последње време иде се ка смиривању ситуације и, према речима Ивана Стоиљковића, започели су разговори Министарства културе Републике Србије и македонских власти око обнове споменика.

---

БИСЕР КУЛТУРЕ
Цркву Свети Ђорђе у Старом Нагоричану подигао је 1313. године Свети Краљ Милутин на темељима старе византијске цркве из XИ века. Према легенди, у близини цркве је 28 година у испосници живео Свети Прохор Пчињски који се ту сусрео са будућим византијским царем Романом ИВ Диогеном коме је прорекао успеће на трон. У знак захвалности Диоген је касније на том месту подигао цркву.
Црква је грађена од камена и опеке, у византијско-српском стилу, налик на Студеницу и посебно на Грачаницу. Фрескопис је од непроцењиве вредности и један је од најлепших на Балкану, а радили су га најбољи средњовековни сликари тог доба Михајло и Еутихије.
Црква је проглашена спомеником културе првог реда и налази се под заштитом УНЕСКО-а.
У Македонији, где кулминира спор око самосталности или аутономије македонске православне цркве у односу на Српску православну цркву, и само помињање чињенице да је већина средњовековних цркава подигнута од стране српског владара, може изазвати полемику и проблеме. Тако да су сви наши саговорници углавном избегавали да говоре на ову тему.

---

И ПРОБЛЕМ И РЕШЕЊЕ У ШКОЛАМА
Основна школа “Светозар Марковић” у Старом Нагоричану има традицију дужу од 80 година. Од првог школског часа 1924. године настава се обавља на српском језику. Први учитељ је био Коста Цветковић из Врања. Данашња школска зграда подигнута је 1968. године и углавном задовољава потребе ученика. Има осам учионица, кабинет, фискултурну салу и библиотеку. Седамдесетих година овде су се одржавали песнички сусрети “Априлски цвркуту”, када су школу посетили Десанка Максимовић, Мира Алечковић, Qубивоје Ршумовић и многи други српски књижевници.
Највећи проблем ђацима и наставницима представља недостатак појединих уxбеника и лектире на српском језику. Акцијом Радио Београда “Књига солидарности” претпрошле године, школа је на поклон добила око 2.000 књига на српском језику од својих вршњака из Београда и многих издавача.
Иначе, у Македонији је изразит проблем то што деца српске националности не похађују наставу на српском, што временом доводи до заборављања језика, у крајњем и до губитка националног идентитета и асимилације. Према речима Миодрага Ценића, новинара магазина на српском “Поглед” и члана Комисије за информисање НВО Уједињена српска заједница која окупља скоро све организације Срба у Македонији, разлози су бројни. Најпре је ту велика сличност македонског и српског језика па родитељи сматрају да то не представља неку разлику и проблем. Потом, ту је и страх од издвајања и могућих проблема у каријери који је присутан међу Србима који заузимају бројна истакнута места у свим областима јавног и привредног живота и међу којима је број високообразованих изнад 30%, што је далеко више него код свих других етничких заједница у Македонији, укључујући ту и већинску. На крају, ту је и питање непостојања средњих школа на српском, па радотиље зазиру како ће им се деца након основне школе на српском снаћи у наставку школовања и даљем праћењу наставе. Резултат свега тога је да Срби у Македонији претежно не знају да причају матерњим језиком.
Ипак, и овде се бележи известан напредак. Иван Стоиљковић напомиње како су току преговори о отварању српске гимназије у Скопљу. Решење овог проблема амбасадор Србије и Црне Горе у Македонији Бисерка Матић види у реципрочној размени учитеља и наставника из Србије и Македоније, чиме би се омогућило квалитетно образовање на матерњем језику и Србима у Македонији и Македонцима у Србији.

Предраг Радоњић

Власта Димковић, председник општине Старо Нагоричане
БУДУЋНОСТ ПОСТОЈИ
Мислим да постоји добар капацитет општинских органа и администрације и жеља да се достигне висок степен професионализма који ће нам омогућити да ефикасно решавамо наше проблеме

Са градоначелником Властом Димковићем, “сеоским” како у шали каже, иначе дипломираним инжењером агрономије, разговарали смо о ситуацији у општини Старо Нагоричане где власт формира коалиција на челу са Демократском партијом Срба у Македонији чији је члан.
Можете ли нам за почетак рећи нешто уопштено о општини коју водите?
- Општина Старо Нагоричане налази се на северу Македоније и има 50 километара дугу границу са државном заједницом Србијом и Црном Гором, то јест Републиком Србијом. У општини има 39 насељених места са укупно 5.000 становника. Општина је веома сиромашна, становништво се већином бави пољопривредом а само мали број је запослен у оближњем Куманову. Многи који су раније биле запослени сада се враћају на село.
То је са једне стране позитивно за вашу општину?
- Да. Ипак, ми се морамо борити за то да се поред пољопривреде и сточарства код нас покрену и неке друге привредне активности за које постоје предуслови и које би могле донети бољи живот за све становнике општине, и Србе и Македонце.
Постоје ли могућности за пласман пољопривредних производа из овог краја, што би проузроковало и њену већу исплативост?
- Распадом СФРЈ смањило се некадашње велико тржиште. Ми смо били махом усмерени на југ Србије, а сада робу углавном пласирамо у Куманово и нешто у Скопље. Међутим, у Македонији имате пољопривредне производе са југа републике који су много јефтинији од наших тако да ми ту конкуренцију не можемо да издржимо.
Шта сте ви заправо добили новим законом о децентрализацији?
- До сада нисмо имали ништа. Све је било у рукама централних власти и дириговано из Скопља. Пре свега путем притисака међународне заједнице дошло је извесних промена и ја се надам да ће грађани ускоро имати своју, и то праву власт. То значи да ће у својим рукама моћи да имају проблеме који их тиште, да их решавају са локалном влашћу и да локална власт буде спона између њих и централних власти. Конкретно, у наша овлашћења постепено ће прелазити делови овлашћења у областима просвете, примарног здравства, социјалне политике, противпожарне заштите, урбанизма и, што је најважније, финансија. То значи да ћемо ми све више имати у својим рукама онај део колача којим су до сада располагале искључиво власти у Скопљу. То су значајне ингеренције за чији пренос је потребно пуно времена и ми очекујемо проблеме, али сматрамо да је процес започео и да се не може зауставити.
То значити и ваше веће обавезе и одговорност према бирачима. Имате ли ви механизме да реализујете ваша овлашћења?
- И до сада, када нисмо имали готово никаква овлашћења некако смо се сналазили и реализовали одређене пројекте. Мислим да постоји добар капацитет општинских органа и администрације и жеља да се достигне висок степен професионализма који ће нам омогућити да ефикасно решавамо наше проблеме.
Реците нам нешто о ситуацији у школству?
- У Старом Нагоричану имамо три основне школе, од којих је једна на српском, коју сам и ја похађао. Број деце је значајно опао, али се у току претходне године примећује благи пораст. Укупно има 400 ученика од којих око 100 похађа школу на српском.
Каква је ситуација са локалним медијима? Имате ли потребу и капацитете за њихово основање?
- Имамо велики проблем на пољу медија који покушавамо да решимо већ четири и по године од када сам ја председник општине. Већ првих дана мог доласка на функцију поднео сам захтев Радио-дифузној агенцији у Скопљу за добијање фреквенције за локални радио за чије оснивање је претходно одлуку донео Савет општине. Међутим, ми до данас ту дозволу нисмо добили. Потреба за локалним медијима постоји, она је велика и ми имамо капацитете за њихово вођење. Централна власт информише о главним догађајима у републици и у свету, док на локалном нивоу ми немамо баш никакво информисање.
Имате ли снаге и могућности да сачувате и унапредите општину и дентитет Срба у њој. Постоји ли перспектива?
- На овим просторима Срби су живели, живе и живеће. На то нас опомињу и наше многобројне задужбине овде. Наша деца и унуци неће заборавити традицију дедова и прадедова коју ћемо им пренети.
Имамо 16.000 хектара обрадивих површина средњег квалитета, 12 хиљада хектара пашњака, седам хектара шума, реку која протиче кроз нашу општину, минералне воде, глиништа која се могу експлоатисати за керамичарску производњу, вредне туристичке локалитете и објекте, тако да перспектива за развој општине и улагања свакако постоји. Створићемо једну богату, малу европску општину која ће се приближити градским срединама у окружењу. Ако будемо имали велике градове који ће бити европски, тада ће и мале општине то бити. Изградњом инфраструктуре и отварањем нових радних места изједначићемо квалитет живота са оним у градским срединама, тако да ћемо пружити будућност онима који желе да остану, а готово сви становници желе да овде заснују и своје породице.

Разговарао Живојин Ракочевић