Пребарај го блогов

петок, мај 26, 2006

Стари српски споменици у Јужној Србији

Др Влад. Р. Петковић

Стари српски споменици у Јужној Србији

1924
(одломак )

  • Београд : Тифдрук = штампа Графичког Завода "Макарије", 1924; XII, 48 стр. : илустр., 25 цм
  • Овде објављено према: Catena mundi. Књ. 1 / [приредио Предраг Р. Драгић Кијук. - Краљево : Ибарске новости ; Београд : Матица Срба и исељеника Србије, 1992. - (Библиотека Векови Србије). - ISBN 86-81341-03-0. - стр. 139-144.

За „Пројекат Растко“ дигитализовао
господин Небојша Јовичић


У Јужној Србији, која је позната под именом Маћедонија, остало је трагова уметности разних епоха и разних народа. Трачко-илирска племена, стари Јелини, Римљани, Византинци, Турци обележили су више или мање свој боравак у њој уметничким споменицима својим. Једини народ, који је неко време у завојевању држао Јужну Србију, а од чијег имена није у њој остало апсолутно никаква трага, нити је ма какав споменик обележио доба његова завојевања у Јужној Србији, били су Бугари. Цареви бугарски беху ту дошли као завојевачи и никад им не беше пошло за руком, да у Јужној Србији себи створе неки постојан и погодан положај. То је управо главни разлог, што они не беху стигли, да ту подигну споменике и да оставе трага свога имена.

Са свим другачије се оцртава слика српске владавине у Јужној Србији. У XIV веку подигоше српски краљеви и српска властела безбројне цркве и уметност српска доживе ту свој најлепши процват. Као што биљка, која је нашла погодно земљиште, пушта дубоко своје корене и своје вреже шири на све стране, тако и српска уметност у Јужној Србији изби у тисућама изданака. Око Скопља, Призрена, Прилепа, Ћустендила (сада у Западној Бугарској), Куманова, Кратова, Штипа, Струмице, у долини Црне Реке групишу се густе масе српских цркава. И у областима Тетова, Дебра, Охрида, Корче, Преспе, Битоља, Флорине, Острова, Костура, Сереза и Драме изникоше многобројне цркве српске.

На овоме месту навешћемо само неке од тих цркава.

У СКОПЉУ српски краљ Милутин (1282–1321) подиже цркве Св. Богородице Тројеручице, Св. Ђорђа, Св. Константина и Св. Јована Претече. Цар Урош (1355–1371) подиже ту цркву Богородици, а црква Св. Спаса, која је у садашњем облику плод обнове из доба турске владавине, несумњиво је из времена цара Душана (1331–1355). Код села Чурчера подиже краљ Милутин цркву Св. Никите. У селу Кучевишту за владе краља Стевана Дечанског (1321–1331) постаде црква Св. Богородице, а под царем Урошем црква Св. Арханђела.

Код села Сушице подиже краљ Вукашин (1366–1371) са синовима цркву Св. Димитрија, познату под именом „Марков манастир“. У Љуботену за владе цара Душана подиже госпођа Даница цркву Св. Николе; у теснацу реке Треске подиже други син краља Вукашина Андреаш цркву Св. Андреје и цркву Св. Недеље, а у XIV веку ту постадоше и цркве Св. Николе у Нири, Св. Николе Шишевског и Мамке. Нема села у Скопској Црној Гори, које не би имало бар једну стару цркву српску, а у неким селима (Бањани, Побужје, Љубанце и др.) има и по неколико старих српских цркава.

У ПРИЗРЕНУ краљ Милутин подиже цркву Св. Богородице Љевишке. Из XIV века су и цркве Св. Спаса, Св. Димитрија и Св. Николе, док су цркве Св. Ђорђа и Св. Арханђела обновљене у доба турске владавине. Цар Душан подиже код Призрена на далеко чувени манастир Св. Арханђела (сада у рушевинама). На путу између Призрена и Пећи на реци Бистрици (северно од Ђаковице) налази се манастир Дечани, који подиже краљ Стеван Урош III (Дечански). У области Призрена сазидане су безбројне цркве: Св. Никола Добрушки (1344. год. обновио га цар Душан); Св. Петар у Кориши (подиже га старац Григорије за владе Душанове); Св. Богородица у селу Мушутишту (подиже је казнац Драгослав 1315. год.); Св. Богородица (Успење) у селу Пећани (из год. 1452.); Св. Никола у селу Штрпци (подиже га игуман Павле 1577. год.); манастир Св. Марка (XIV век) и манастир Русиница (XIV век).

У ПРИЛЕПУ и у области Прилепа беху у XIV веку подигнуте многобројне цркве. Ту је манастир Св. Арханђела, задужбина краља Вукашина и краља Марка (1371–1394); ту је чувени манастир Трескавац испод Златоврха, обновљен Милутином и Душаном; ту су цркве Св. Димитрија, Св. Николе, Св. Атанасија и Св. Петра, све из XIII-XIV века и црква Пречисте (из 1418. год.). Ту је манастир Зрзе, који за владе Душанове подиже монах Герман и манастир Слепче (Св. Никола), који 1672. године подигоше игуман Сергије и ученик му јеромонах Михаил.

У области ЋУСТЕНДИЛА (турско име Константинове Бање, седишта Константина Драгаша) налази се чувена црква Спасовица, коју краљ Стеван Дечански за успомену на крваву битку код Велбужда (1330. год.) у којој Бугари беху до ногу потучени, па у њој погибе и њихов цар Михаил, подиже на месту, на коме се он за време битке налазио са својим штабом. У Колуши црква Св. Ђорђа, седиште митрополита ове области; црква Госпођино Поље (XIV век); у селу Слокоштици цркве Благовештења, Св. Николе, Св. Арханђела, Св. Димитрија и Св. Петке, које су, поуздано подигнуте за време Константина Драгаша († 1394). Нешто даље у области Радомира и у Знепољу Дејановићи подигоше многобројне цркве. Тако код села Белова (више жељезничке станице Земен, у Бугарској) Душанов властелин и сродник Дејан подиже цркву Св. Јована Богослова (Земенски манастир), а код Цариброда у Поганову Константин Драгаш подиже такође цркву Св. Јована Богослова. По свој прилици су за време овога истога подигнуте и старе цркве у области Трна и Брезника (у Бугарској).

У области КРАТОВА и КРИВЕ ПАЛАНКЕ налазе се: манастир Лесново, који подиже деспот Оливер 1341. год; Св. Димитрије и Св. Никола у Злетову (у XIV веку); манастир Пирог код Злетова (XIV век); манастир Св. Јоакима Осоговског (Сарандапорског) код Криве Паланке, задужбина Константина Драгаша; црква Св. Николе у Псачи, коју око 1358. год. подиже севастократор Влатко.

У области ШТИПА налазе се: црква Св. Арханђела у Штипу, коју подиже Душанов властелин протосеваст Хреља (у нашим народним песмама познат под именом „Реља крилатица“) 1334. год.; црква Св. Спаса, коју подиже сродник Дејановића, војвода Дмитар 1369. год; Св. Никола (XIV век); Св. Јован Крститељ (XIV век). У Кочанима деспот Оливер подиже цркву Св. Димитрија.

У области ЖЕГЉИГОВА (Кумановска област) постаде у XIV веку велики број цркава. Краљ Милутин подиже у Старом Нагоричину цркву Св. Ђорђа (1313. год.). Севастократор Дејан у области Прешеви подиже у Архиљевици цркву Богородици (1349. год.) За владе Душанове обновљена је црква Богородице Црногорске у планини Матејићу (више Куманова), данас позната под именом манастир Матејић. У селу Норчи (код Прешева) монах Неофит подиже цркву Св. Николе. У области Пчиње краљ Милутин подиже цркву Св. Прохора Пчињског и на Пчињи цркву Св. Николе, коју је доцније Душан обновио.

У СТРУМИЦИ је у XIV веку подигнута црква Св. Стевана и Богородице Одигитрије (око 1345. год.) Велики војвода Никола подиже у Кончи цркву Св. Стевана (пре 1366. год.); у селу Габрову у Беласици анагност Драгоје подиже цркву Богородичину (око 1350. год.). Изнад овога села у другој половини XIV века сазидана је црква Св. Арханђела; у Валандову подиже се црква Св. Ђорђа (око 1344. год.)

У долини ЦРНЕ РЕКЕ «брат“ цара Душана, Драгушин подиже цркву у манастиру Полошком (око 1340. год.). Манастир Дренова у овој области обнови се после смрти Душанове. Изнад Полошког у селу Јужинову црква Св. Николе из истога је доба. За владавине турске спомињу се манастир Бошава и манастир Моклиште.

ВЕЛЕС је био центар великог броја цркава. Ту је подигнута у XIV веку (пре 1348. год.) црква Св. Арханђела, а црква Св. Димитрија спомиње се 1300. год. Манастир Св. Јована код Велеса подигнут је за владавине турске 1670. год.

У области ОХРИДА српски владаоци и српска властела оставише трајан спомен подизањем и обнављањем цркава. Кесар Гргур, (брат Вука Бранковића) подиже цркву Св. Богородице Захумске („манастир Заум“ на Охридском језеру) 1360. год. Велики Жупан Андреја Гропа и властелин Остоја Рајаковић, сродник краља Марка, ктитори су цркве Св. Богородице Перивлептос, којој и цар Душан учини богате прилоге (сада је то црква Св. Климента у Охриду, у којој се налази лик српског властелина Остоје Рајаковића). Под покровитељством Гропиним јереј Стефан подиже у Охриду цркву Св. Климента (1378. г.) За владе цара Душана подигнут је спољашњи нартекс цркве Св. Софије Охридске са галеријом и степеништем, а чувена црква манастира Св. Наума на Охридском језеру обновљена је, а тако исто и црква Св. Јована у Охриду. Из доба Душанова је црква Св. Николе на Охридском језеру, а 1452. год. подигнута је црква у селу Лешанима у овој области.На ПРЕСПИ кесар Новак подиже 1369. год. цркву Богородици (на острву Мали Град). Из истог доба је и црква у селу Винени. У XVI веку спомиње се много манастир Слимнички на језеру Преспи.У области КОРЧЕ подиже син кесара Новака, Амиралис, године 1390. у селу Борији (Емпорији) цркву Богородичину.У ТЕТОВУ цар Душан је обновио цркву Богородице; манастир Лешак код Тетова традиција везује за доба кнеза Лазара. Још године 1641. тетовски епископ Никанор подиже код Тетова цркву Богородици, као што је 1569. год. у селу Непроштену (код Тетова) подигнута врло скромна црквица Св. Арханђела. Манастир Гостиварски и манастир Модрички спомињу се у XIV веку. Стеван Немања био је ктитор манастира Св. Јована Бигорског код Дебра. Краљ Милутин подиже цркву Св. Ђорђа код Кичева.

Исмевање Спаситеља. Фреска из цркве св. Ђорђа у Старом Нагоричану.
Манастир је задужбина краља Милутина, а живописом су га украсили
Михаило и Евтихије (цртеж: Рост. М. Добужински)

Област БИТОЉА пуна је старих цркава српских, а исто тако и област ОСТРОВСКОГ ЈЕЗЕРА, МОГЛЕНИЦА И МАЛА РЕКА. У КОСТУРУ за владе брата Душанова Симеона (Симше, Синише) обновљена је црква „св. чиноначелника“ а у XVII веку често се спомиње српски манастир Богородице (Успење) Кременечке код Костура.У СЕРЕЗУ за владе Душанове спомињу се цркве Св. Јована и Св. Николе.У области ДРАМЕ Милутин подиже манастир Богородице Косинице.Све ове многобројне цркве чине једно чврсто језгро, око кога се на Северу и на Југу у густим оазама групишу нове цркве. У областима Калабаке, Трикале и Јањине под патронатом цара Симеона, Душанова брата по оцу, цара Јоасафа, сина Симеонова, названога „отац Метеорских манастира“ (последњега Немањића) и „царице“ Анђелије, кћери Симеонове, подигоше се многобројне цркве. Чак јужно од острва Крфа на острву Левкади (сада острво Св. Мавре) подиже цркву Св. Мавре супруга последњег деспота српског Лазара, сина деспота Ђурђа, Јелева, пошто се спасла од једног бродолома и у овоме манастиру проведе своје последње дане као монахиња Хипомоне, узевши монашко име своје бабе, кћери Константина Драгаша.У другој половини XIV века и у XV веку избија ва површину велики број цркава у долинама Расине, Мораве, Млаве и Пека. Сеобе из Јужне Србије и из осталих области српских, које су у XV веку биле врло знатне, а у XVII и у XVIII веку постадоше још веће, помериле су поље подизања српских цркава далеко на Север и 1688. год. била је у Будим Пешти подигнута једна црква српска. У областима Ријеке, Загреба, Вараждина, Темишвара и Карансебеша подигоше се многобројне цркве српске.

Грб Мрњавчевића у грбовнику 1595. г.

Из овога летимичнога прегледа најзначајнијих цркава српских, које изникоше на земљишту Јужне Србије за време српске владавине у XIV веку, види се, да се језгро старе уметности српске налази у Јужној Србији. Она постаде класична земља српске уметности и била је сведок развоја једне велике цивилизације, који је насилно прекинут најездом Турака. Српска црква у Јужној Србији постаје средиште православнога света. Света Гора се ставља под заштиту српских владалаца и у овој оригиналној републици монашкој у великој већини су српски монаси. Дуго времена остаје протат у Кареји у српским рукама. Бугари, Румуни, Албанци сматрају српску цркву у Јужној Србији као главног носиоца православља. У архиепископији Охридској преводе се црквене књиге на српски језик. Отац чувенога Ђорђа Кастриота Скендербега налази уточиште у пиргу Св. Ђорђа у Хиландару (овај пирг и данас носи име „арбански пирг“) а тако исто и његови синови, од којих један „дукс илирски“ Репош почива у припрати цркве Хиландарске (умро 1431. год.).Српски монаси поплавише у XIV и XV веку цео православни Исток. У чувеном манастиру Св. Саве и Св. Крста код Јерусалима обитавају српски монаси. На Синају се спомињу српски игумани, а несумљиво је српских монаха било и у египатским пустињама око Црвенога Мора.Српска црква у Јужној Србији прибави имену српском врло велико уважење за време владавине турске. Она је сматрана као центар православља и стари српски језик, слично латинском језику на Западу, постаде црквени језик суседних народа. Овај језик постаде чак и званичан језик, на коме владаоци и кнезови ових разних народа пишу своје дипломе и своје повеље. Тако су дипломе господара молдавовлашких тога доба писане на језику српском, на језику њихова владике Максима, унука деспота Ђурђа Бранковића. Султани турски за званичан језик својих диплома узимају језик српски, језик великога везира Соколовића. И дипломе мађарских краљева тога доба, као и дипломе албанских кнезова писаве су истим језиком. Пропаганда католичка и протестантска код народа на Балканском полуострву служи се само српским језиком и још 1651. године католички епископ у Бугарској, Филип Станиславов штампа на српском језику у Риму један требник за своју паству у Бугарској. Године 1878. српски народ из свих крајева Јужне Србије упућује Берлинском Конгресу молбе, у којима тражи да се присаједини Србији, а као доказ за своју народност наводи безбројне цркве, које у XIV веку у Јужној Србији подигоше краљеви српски и властела српска. Тако су 20. јуна 1878. год. са збора у Скопљу послали молбу Берлинском Конгресу и потписали је представници округа Тетовског, Дебарског, Кичевског, Прилепског, Штипског, Велеског, Кратовског, Кочанског, Кумановског, Паланачког и Ћустендилског, тражећи да се присаједине Србији и позивајући се за доказ своје народности на старе српске цркве као: „Арханђео и Св. Илија на Карадагу, задужбине Стевана Немање; Св. Арханђели и Богородица, задужбине нејаког Уроша; Св. Никита у Чурчеру, задужбина краља Милутина; Богородица у Љубанцима, задужбина сестре Душанове; Св. Димитрија у Сушици, где су сахрањени краљ Вукашин и краљ Марко“ итд. На Козјаку је 2. јуна 1878. год. одржан збор, са кога су Срби из нахија Кумановске, Скопске, Ћустендилске, Радомирске, Мелничке, Неврокопске, Кратовске, Штипске, Кочанске, Струмичке, Велеске итд. послали Берлинском Конгресу молбу, да се присаједине Србији, наводећи за доказ своје народности своје старе цркве: Матејић са црквом Св. Богородице, у којој се крунисао краљ Милутин; Св. Ђорђе у Нагоричину, задужбина краља Милутина; Богородица Забелска, задужбина Стевана Немање; Богородица Карпинска, задужбина краљева Радослава и Драгутина; Прохор Пчињски, задужбина кнеза Лазара; Св. Јоаким Осоговски, задужбина краља Драгутина; Св. Богородица Рилска, задужбина краља Стевана Дечанског; Св. Гаврил Лесновски, задужбина деспота Јована Оливера. Исто је тако са збора у манастиру Пречисте више Кичева, држаном 15. јуна 1878. год. послата истом Конгресу молба за присаједињење Србији од представника из нахија Кичевске, Дебарске, Охридске и Елбасанске, а међу многобројним црквама, које се наводе као доказ њихове српске народности, у молби се спомињу и цркве Св. Илије код Флорине; Богородица више Костура; Св. Илија више Костура; двадесет и четири манастира на Метеорима; Св. Петар више Берата, све задужбине Немањића. Нису ово једини примери народне свести становништва Јужне Србије, које се својим молбама обраћа великим силама Европе и српском кнезу Милану, да се присаједини мајци Србији.Ни стара српска уметност, везана највећим делом за црквене споменике у Јужној Србији, није своје утицаје ограничила само на области старе државе српске. Њени утицаји се шире далеко изван граница српских земаља. Бугарска стоји под утицајем српске црквене уметности. Српска властела зида цркве у Бугарској. У најчувенијем манастиру бугарском Св. Јовану Рилском подиже кесар Хреља 1342. год. цркву Рођења Богородице. То је онај исти Хреља, који као протосеваст беше 1334. год. подигао цркву Св. Арханђела у Штипу. Дејан и његов син Константин Драгаш подигоше многобројне цркве у областима Радомира, Трна и Брезника. Дејан подиже цркву Св. Јована Богослова у селу Белову код Радомира (Земенски манастир). Константин Драгаш подиже цркву Св. Јована Богослова у Поганову код Цариброда. Ове цркве послужише као образац за остале цркве у Бугарској.У другој половини XIV века српски поп Никодим, родом из Прилепа, дође у Румунију и ту. основа манастире Тисмену (1370–1380. год.), Водицу (1360–1372.), Кимпалонгу, Котмену и Козију. Он постаде игуман свих ових манастира и прикупи око себе доста велики број братије из своје домовине.Црквена уметност српска имала је утицаја и на уметност далеке Русије. Фреске цркве Св. Теодора Стратилата у Новгороду (око 1370. г.) у Волотову (1363. г.), у Коваљеву (1380. г.) посведочавају јасно, колико је српска уметност Јужне Србије утицала на далеке крајеве руске. Значајан покрет уметнички у XIV веку, чији је центар Новгород, може се разумети једино ако се проучава у односу на српску уметност Јужне Србије.У Далмацији, у којој се спомиње много „грчких“ сликара, католичка црква била је сасвим потиснута од цркве православне. Што црква Велике Госпође (Santa Maria Maior) у Дубровнику показује периптерос (ходник, који окружује зграду са три стране) као и црква Св. Ђорђа у Старом Нагоричину, то се има објаснити утицајем српске уметности на Далмацију.Под утицајем српске црквене уметности у Јужној Србији развија се у XIV веку и уметност Свете Горе (Атоса). Фресте у катедрали Кареје, које се сасвим погрешно приписују XVI веку, стоје у најтешњој вези са фрескама српских цркава из доба Душанова. Тајанствени Панселинос, кога зову „Рафаелом Свете Горе“, а који отвара нову епоху у сликарству Свете Горе својим сликама у Кареји, само је ученик српских сликара из Патријаршије и из Дечана. Из исте су школе и слике саборне цркве манастира Хиландара, као и неке слике из чувене лавре Св. Атанасија, из Ватопедија и манастира Дионисиу.Српска црквена уметност Јужне Србије остави трага својих утицаја и на уметност неколиких грчких цркава у Пелопонезу, а нарочито у Мистри.Данас се уз то још непрестано стоји пред нерешеним питањем односа уметности српских цркава из Јужне Србије и сликарства италијанског тречента (XIV века). Сличност у извесним иконографским темама овде и тамо тако је уочљива да се обично узима као да је српска уметност позајмљивала од италијанске уметности. Ну, када се узме у обзир колико се утицаји црквене уметности у Јужној Србији у XIV веку шире изван граница српске државе и колико је српска уметност од италијанске уметности надмоћнија и разноврсношћу мотива и бројем споменика, онда би се пре могло помишљати, да је италијанска уметност добијала подстицаје од српске уметности. Извесне околности ишле би потпуно у прилог такој претпоставци. У сваком случају уметност италијанског тречента може се разумети само ако се веже за српску црквену уметност из Јужне Србије.Тако разноврсни и тако пространи утицаји српске уметности у Јужној Србији сведоче јасно,да ту не може бити речи о каквој школи, везаној само за једну уску област, већ о једној потпуноизрађеној националној уметности. Руски археолог Кондаков вели на једном месту сасвим тачно:„Србија беше у својим манастирима сабрала најразноврсније представнике православне иконографије и она је производе своје уметности слала на Атос, са којим је била у најприснијим везама, у Бугарску, у Буковицу, у Галицију, у Влашку и у Молдавију“.Изгледа, да је полазна тачка позније српске уметности била у Јужној Србији. Из области Вардара клица је пресађена у долину Мораве. Образац цркава из доба кнеза Лазара, деспота Стевана и деспота Ђурђа (т. з. триконхос) налази се на земљишту Јужне Србије. Он је наговештен у цркви Св. Андреје на реци Трески, ну он изгледа већ потпуно израђен у цркви светих Арханђела код села Кучевишта (Скопска Црна Гора). Архитекте кнеза Лазара и деспота Стевана дадоше само више покрета спољашњим површинама зидова и више гиздавости украсу око прозора, око портала и на архиволтама.Многобројне цркве подигнуте су у Јужној Србији и за владавине турске. Нема села, у коме нема бар једне старе цркве. То су обично грађевине врло скромних размера. Ну у овим мрачним црквама народ српски из Јужне Србије даде излива осећањима своје народности, сликајући свугдеслике Св. Саве и Св. Симеона Немање. Мајстори из Јужне Србије остали су увек на гласу и у једном запису из године 1749. вели се, да су те године мајстори из Охрида зидали цркву манастира Вољавче (код Аранђеловца).

У прошлости су народ српски за Јужну Србију везивали слава његова царства и сјај његове уметности. Данас после толико патње и толико жртава Јужна Србија коначно је враћена народу српском. На пољима њеним име српско је у годинама светског рата засинуло још потпунијим сјајем. Ту је народ српски подигао себи понова споменик „трајнији од туча“ и славу свога имена још једанпут и за вечна времена везао за класичну земљу своје негдашње величине.

© 1997-2005 - Пројекат Растко; Технологије, издаваштво и агенција Јанус; Научно друштво за словенске уметности и културе; носиоци ауторских права. Ниједан део овог сајта не сме се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтеве кликните овде.

Промена писма | Новости | О пројекту | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]

2 коментари:

Анонимен рече...

Enjoyed a lot! » » »

Анонимен рече...

Very nice site! »

Loading...

Архива на блогот

Site Meter