Пребарај го блогов

петок, мај 26, 2006

СВЕТИ КРАЉ МИЛУТИН - Личност великог државника, задужбинара и светитеља

СВЕТИ КРАЉ МИЛУТИН

Личност великог државника, задужбинара и светитеља

(Светосавска академија 2002. - Првонаграђени светосавски темат из области Историје српске цркве)

I

На државном сабору у Дежеви код Раса 1282. године од брата Драгутина, краљ Милутин је наследио престо у Србији. Имао је око тридесет година. Са њим, Србија је добила једног од највећих владара у својој историји. Милутин је био изузетно јака личност, темпераментан и често суров, без нарочитих моралних обзира, али јасне државне оријентације.

Протекло је више од сто година од Немањине прве борбе за учвршћивање у слободи до времена када су владари могли да се лате већих подухвата. Милутин наставља политику свога брата и одмах по ступању на власт, започиње рат против Византије. Сећајући се ових дана борбе, много година доцније краљ Милутин поносно је забележио у повељи којом дарује манастир Св.Никите код села Бањана на Скопској црној гори хиландарском пиргу, шта је све мачем освојио. Он је тада освојио области: Скопску, Овче поље, Горњи (Гостивар) и доњи (Тетово) Полог, Злетово и на Брегалници округ Пијенац. Следеће 1283. године уз помоћ брата Драгутина прегазио је струмску и серску област и стигао до Свете Горе и Егејског мора. Током 1284. године Милутин је освојио Дебар, Кичево и Пореч. Трајно су тада припојени Србији области до линије Охрид, Прилеп и Штип (ови градови су припадали Византији). Истовремено на северу је краљ Драгутин имао проблема са пљачкашким упадима осамостаљених бугарских великаша Дрмина и Куделина, који су се учврстили у граду Ждралу на Млави.

Уз помоћ већ силног и страха достојног владара српских земаља Милутина, краљ Драгутин је победио бугарске хорде и припојио својој држави цело Браничево са Кучевом (1291. година).

Скопље и Приштина постаће нове престонице и главни градови државе. Биограф краља Милутина каже: «није било тога да му се противи и да га укори» Ове успехе краљ Милутин је могао да оствари захваљујући и економској снази заснованој на експлоатацији рудника, посебно копаоничких налазишта: Трепче, Плане, Беласице, Ковача, Ливађа, Белог брда и других. Од овог времена средишња област српска постаје косовска висораван, кроз коју пролази најважнији трговачки и војни путеви. До ХII века мешовито становништво Косова, бива словенизовано током ХIII века, а у много градова Косова и Метохији осетио се знатан пораст српског становништва.

Сукоби са Византијом бивају настављени али, без већих промена, тако да је обема странама одговарао мир (1297–1299. год.). Један од Милутинових услова био је брак са неком византијском принцезом. Цар Андроник је понудио руку своје сестре Евдокије одскора удовицу трапезунтског цара Јована Комнена. Њој се, међутим, није долазило у Србију. Избор је пао на цареву ћерку Симониду, дете од шест година. После извесног времена, мир је склопљен од стране Теодора Метохита. Јавља се један проблем у овом споразуму. Наиме, византијска црква је већ четврти брак сматрала једним од најтежих повреда хришћанског морала па је анатема пала на удају.

Набројао бих бракове краља Милутина:

  1. Пре ступања на престо је био ожењен Јеленом, Српкињом властеоског рода. Из овог брака је рођен престолонаследник Стефан;

  2. 1282. године се оженио по доласку на власт ћерком господара Тесалије, Јована Анђела;

  3. Већ следеће 1283. године се оженио Драгутиновом свастиком Јелисаветом;

  4. Дуже је био у браку са четвртом женом Аном, ћерком бугарског цара Георгија Тертера, од 1284. године па све до женидбе са Симонидом 1299. године.

Краљ Милутин заузима и Дубровник и тако наставља освајање. Тиме је он и ширио српску културу и српски утицај на поробљене и мачем освојене земље. Постигавши одређене успехе и на северним и на западним границама, Краљ је и даље морао да брине о свом положају, пошто је практично са свих страна био окружен непријатељима, а у једном периоду борбе против Драгутина напустила га је и већина српске властеле, којој није одговарао мир са Византијом.

Настојећи да смањи притисак са Запада, Папи и титуларном латинском цару Карлу од Волоа приближава се и постају блиски. Са Папом је поведен разговор о преласку српског Краља и целе земље у католичанство. Од свега тога није било ништа. Када су папски посланици дошли код српског Краља, он се изговорио да неће бити сједињења са руском црквом, наводно због страха од брата и мајке. Краљица Јелена је била велика заштитница католика у Србији, док је Драгутин био ожењен угарском принцезом Катарином а такође и вазал угарског краља. Из овога се да закључити да је Краљ био дубоко одан православљу и да никад није озбиљно намеравао да пређе у католичанство, нити да призна Папу.

У то време док је водио преговоре са Папом, краљ Милутин је одржавао добре везе са цариградским двором, посебно са царицом Ирином, мајком краљице Симониде. Она је свом зету и својој вољеној ћерки слала необично богате дарове па чак и такве који су имали својство царских инсигнија. Пошто Симонида није имала деце њена мајка је настојала да српски престо наследи један од њених синова. То је угрозило права младог краља Стефана који је још од 1309. године као наследник престола управљао Зетом. На подстицај властеле он је 1314.године дигао буну у Зети.

Отац је буну брзо угушио, сина везаног послао у Скопље и наредио да га ослепе чим би га трајно онеспособио као претендента на престо. Из Скопља је Стефан са женом и синовима Душицом и Душаном (потоњим српским царем) упућен у Цариград Андронику на чување.

Мађарски краљ Карло Роберт захтевао је од Милутина област Поч. Краља Драгутина. У исто време побунили су се и Арбанаси. Да српском православном владару буде још теже да се одржи на власти, папа Јован позивао је у савез против српског краља. Али све је свршено без икаквих штетних последица по српски трон. А Краљ да би показао своју величину унео је у својој титули и назив «Краљ Албаније».

Краљ Милутин је умро 29.10.1321. године у свом двору у Неродимљу од срчане капи. Сахрањен је у цркви Св. Стефана–Бањској на Ибру код Косовске Митровице. Доцније су његове мошти пренете у Трепчу, па онда у Софију, где и данас почивају у цркви «Свети краљ».

Оставио је за собом синове Стефана и Константина, кћерку Ану удату за видинског господара Михаила Шишмана, и млађу Зорицу.

Милутин је владао четрдесет година, најдуже од свих средњовековних српских владара. Он је Србију учинио не само значајном политичком силом, него јој је дао видан културни и економски полет. Већ сам поменуо руднике које је он максимално експлоатисао. Ковани новац је због велике количине сребра био веома цењен на страним трговиштима. Велики српски Краљ поред многих ратова које је водио, као и поред обимне ктиторске делатности нашао је времена да се позабави утврђивањем права и обавеза целокупног становништва у својој држави. Законодавна делатност краља Милутина била је богата, обимна и разноврсна. У његово доба записују се познати «Закони србљем», «Закони влахом» односно «Закони људем црковним», којима се утврђује права и обавезе људи на манастирским властелинствима, тачније права «Срба», земљорадника и права «Влаха», сточара. Посебним «Законима светог Краља», били су регулисани: судски поступак, састав и рад пороте.

Милутина су већ савременици ценили као великог и славног владара Богатство којим је располагао, сјај који је развио успеси које је постизао и ширење државне границе у свим правцима, правили су снажан утисак, и све је то силно импоновао савременицима. Милутин је развио византијски сјај на двору, он је почео у Србију преносити у пуној мери византијске државне установе. Унапредио је војску и тако добио скупо плаћену али изузетно извежбану војску. Први је ушао као битан фактор у међународну политику. Под њим се Србија дефинитивно учврстила у Подунављу и Поморављу и тиме постала једна од најснажнијих земаља у Европи. Политички углед земље, економски полет, успостављање снажне војске, стварањем донекле правне државе, подизање цркви учинили су да су људи брзо схватили да је настао период великог преображаја српског народа. Оно што је политички и културно створио, надмашило је његове људске слабости. Милутин је постао темељ, незаобилазна страница српске историје, блистава личност и велики изданак својега народа, владар велике амбиције, настављач великог претходника и очева Српског народа Стефана Немање и Стефана Првовенчаног и узор највећег српског освајача Душана Силног.

II

Од времена Стефана Немање и Стефана Првовенчаног, сви владари из династије Немањића помагали су и штитили Српску православну цркву. Располагајући знатно већим материјалним средствима од свих својих претходника, краљ Милутин је могао из темеља да подиже многобројне цркве и манастире, да обнавља разорене или да различитим даровима дарује постојеће. Приписује му се да је саградио четрдесет цркава и манастира. Тачан број није лако утврдити али је извесно да је омогућио грађење и обнављање многих манастира.

Он је помагао цркве у Јерусалиму, Цариграду, Солуну и Светој Гори. У Солуну је основао цркву посвећену Св. Ђорђу и другу посвећену Св. Николи. Свака од ових цркава добила је већи суму злата, земљопоседа и зависне земљораднике. У Цариграду је сазидао манастир Св. Јована Претече и уз њега надалеко познату болницу. У овој болници биће после отворена школа за медицину «као нека врста зачетка једног медицинског факултета». Обдаривао је цркве и у Барију. На сличан начин обдарио је и манастир Трескавац код Прилепа, односно «Дом Пресвете Богородице», којем је поред новца (злата) дао још и много стада оваца и коњске ергеле.

Највећу пажњу краљ Милутин је посветио грађењу и обнављању богомоља у Србији, а посебно катедралних епископских храмова. Његов живописац Данило га назива незаситим «зидатељем божанствених цркви». У Призрену подигао је предивну цркву Богородице Љевишке (1307. год.) која је била седиште Призренске епископије. На Косову је саградио још једну велелепну цркву Грачаницу, посвећену «Благовештењу Пресвете Богородице», која се налази у епископији Грачанској, а затим постаје седиште Липљанске епископије. У Скопљу је подигао цркву звану «Тројеручица» која је била седиште Скопске епископије, касније Скопске митрополије. У овом граду обновљена је црква Св. Константина и околни манастир Св. Георгија Скоропостижног. У Куманову краљ Милутин обнавља манастир Св. Ђорђа као и цркву Св. Николе северније од Скопља. Цркве које су настрадале у ратовима између Србије и Византије сматрао је као дужност дао их обнови, па због тога, обнавља цркву Св. Николе под градом Кожљем. Краљ Милутин је обнављао манастире у Србији који су страдали у ранијим ратовима а посебно Жичи седиште Српске епископије. На Лиму обнавља манастир Ораховицу. Саградио је у оквиру манастирског комплекса Студеница цркву посвећену «Светом Јовану и Ани». Најпознатије здање великог задужбинара краља Милутина представља храм посвећен Св. Стефану у Бањској (1316. год.). У њему је извесно време било седиште Бањске или Ибарске епископије. Властелинство овог манастира обухватало је преко седамдесет сеоских насеља, осам влашких катуна са преко 500 влашких домаћинстава.

Богато је обдаривао и манастире Свете Горе, најпре је наредио да се уместо старе хиландарске цркве подигне нова већа и лепша главна црква која постоји и данас. Главни радови обављени су до 1303. године али се украшавање наставило и даље. Зидови су према устаљеном обичају украшени фрескама. У првим деценијама века подигнут је велики град око католикона, подигао је и манастирску трпезарију у којој су се монаси редовно окупљали. У циљу што ефикасније одбране на «пиргу Св. Саве», највишој манастирској кули надзидана су два спрата. Пошто су напади разбојника и других непријатеља често долазили са мора, на морској обали подигнута је снажна тврђава позната као «пирг Хрусија» са црквом «Вазнесења Христова». Подигао је још и до данас познато утврђење «Милутинов пирг». Краљ Милутин је вратио Хиландару и цркву Св. Петке у Тиоражима са свим земљопоседима, које је својевремено даривао краљ Урош. Утицај Хиландара на целокупан духовни живот Србије је био огроман. На посебан начин о томе сведочи и чињеница да су тројица хиландарских игумана заредом бирани за српске архиепископе.

Краљ Милутин је засигурно највећи задужбинар у историји Србије. Не жалећи труд, новац, напоран рад дизао је цркве широм отаџбине а и много даље. Свака његова црква сведочи о светости овог Српског владара. Иако његове мошти данас почивају у Бугарској свом народу је био драг и близак.



[1] М. Пајовић, Владари српских земаља, стр. 37.

[2] М. Пурковић, Историја Срба, стр.85.

[3] М. Пајовић, Владари српских земаља, стр. 37

[4] Р. Веселиновић, Историја Српске православне цркве са народном историјом, стр. 21.

[5] М. Благојевић, Србија Немањића и Хиландар, стр. 89.

[6] М. Благојевић, Србија Немањића и Хиландар, стр. 92.

[7] С. Станојевић, Сви српски владари, стр. 31-32.

8 Р. Веселиновић, Историја Српске православне цркве са народном историјом, стр. 21.

9 М. Благојевић, Србија у доба Немањића, стр. 65.

10 М. Благојевић, Србија Немањића и Хиландар, стр. 95.
Loading...

Архива на блогот

Site Meter