Пребарај го блогов

петок, мај 26, 2006

СВЕ ЖЕНЕ И ЦРКВЕ СВЕТОГ КРАЉА МИЛУТИНА

Да ли је краљ Милутин био већи владар од Душана Силног

СВЕ ЖЕНЕ И ЦРКВЕ СВЕТОГ КРАЉА

Пише:
Рајко
Тодић

Краљ Милутин, по једнима, беше "врло леп и љубазан човек, храбар и вичан боју, више ратник него дипломата". А по другима "његове очи имале су нешто лукаво и пожудно" а он је био амбициозан, увек знао шта хоће, "ради власти газио је преко свега, а његових суровости нису били поштеђени ни најближи". Историчари ни данас не могу да се сложе колико пута се женио, нису сагласни ни о редоследу, па ни о именима супруга, ни која деца су му из којих бракова. Византијска принцеза Ана имала је 12 година кад су му је понудили за жену, а чувена Симонида, са грачаничких зидова ("Ко ти је ископао очи, лепа слико" певао је о њој Ракић) имала је пет (!?) година

Краљ Урош II који је управљао највећим делом Србије, био је још млад када је ступио на владу. Он беше врло леп и љубазан човек, храбар и вичан боју, али свакако више ратник него дипломата. Значајна је код њега брза промена жена..."

Тако је о краљу Стефану Урошу II Милутину, трагом сведочења хиландарског монаха и потоњег архиепископа српског Данила, писао у "Историји Срба" чешки историчар Константин Јиречек.

Насупрот Јиричеку, Владимир Ћоровић у својој "Историји Срба" истиче да је краљ Милутин "увек знао шта хоће и имао је амбиција и потеза правог државника... Ради власти, коју не би испустио ни по коју цену, он је газио преко свега; ни најрођенији му нису били поштеђени од свирепости, ако је само осећао да сметају његовим интересима... Његове очи, у индивидуално рађеним портретима у Нагоричану и Грачаници, криве и мале, имају нечег лукавог и пожудног, као две битне црте његовог карактера... Краљ Милутин је нарочито саблажњавао савремени свет својим поступцима према женама..."


Царска свита, у пратњи византијске принцезе Ане у Милутиновој земљи, није се осећала добро. "Становници ове земље", остало је забележено, "пратили су нас, опкољавали улогорене и гледали куда ћемо даље. Гледали су наше ствари, планирајући да нас ноћу опљачкају. То се и догодило: пришуњали су се ноћу, и украли нам коње."


Није никакво чудо да два угледна историчара, толико векова касније, нису успела да се сложе око лика једног краља, кад ни Милутинови савременици, са Истока и Запада па ни у самој Србији нису увек разумевали његове државничке поступке. И заиста, живот краља Милутина био је испуњен многим загонетним догађајима. Државничке послове преплитао је са решавањем личних и животних питања, и то увек успешно, на личну корист и корист све снажније Србије. Пред њим су дрхтали властодршци од Рима до Цариграда, нудећи му за жене своје сестре и кћерке ради политичког савезништва. А опет, и поред сведочења тројице његових византиј-ских савременика Георгија Пахимера, Теодора Метохита и Нићифора Григоре и сведочења латинских писаца, о женидбама и љубавним везама краља Милутина данас се недовољно зна. Политичке игре и интереси принудили су савременике да прикривају број Милутинових женидби, редослед бракова, имена супруга, мајке Милутинове деце уводећи хронолошку збрку у интимни део живота српског краља.

Старији и савременији историчари нашли су се тако пред великим тешкоћама. Па, ипак, истраживање београдских византолога, саопштена у VI тому "Византијских извора за историју народа Југославије", објављених у САНУ, својеврстан су кључ за разумевање Милутинове епохе.


МИЛУТИНОВА ПРЕМОЋ НА БАЛКАНУ

Централно место на лози династије Немањића у манастиру Високи Дечани припало је Светом краљу Стефану Урошу II Милутину. У време када је лоза династије Немањића осликана (1346/47) српска држава била је војнички најјача на Балкану, а цар Душан Силни, постављајући у средиште династије Немањића свога деду Милутина, тиме му је указао не само почаст, већ и признање да је његова царска моћ само настављање дедовске владарске моћи.

Милутин је на власт дошао 1282. године Дежевским споразумом, када се са краљевског трона повукао његов старији брат Драгутин. Одмах по доласку на власт млади краљ задовољио је захтеве ојачале српске властеле за освајањима. За само две године (1282-1284), он је, после заузимања Скопља и Полога, проширио границе Србије на југу све до линије Круја-Охрид-Прилеп-Просек-Струмица, а затим је, осетивши кад би и где би требало да стане, остатак своје готово четрдесетогодишње владавине повремено четовао на границама, постепено проширивао државу, а потом утврђивао освојено. Краљ Милутин је тако одредио главни правац српских освајања у наредном веку. Само власт над моравско-вардарском долином могла је Србији обезбедити премоћ на Балкану. То је коначно и остварено победом његовог сина Стефана Дечанског над Бугарима код Велбужда (1330). Млади Стефан Душан, у ствари, није ни имао пуно избора, осим да настави стратешким путевима свог великог деде и узора Светог краља Стефана Уроша II Милутина.

Ширина ктиторске делатности краља Милутина необична је за тадашња и за садашња мерила. Подизао је манастире не само у Србији већ и у суседним државама, обављао је порушене цркве, даривао нештедимице задужбине и свештенство. Подигао је и обновио четрдесет и две цркве, што је више од свих Немањића заједно. Његове две најсјајније задужбине у Србији су: Грачаница ремек дело европске средњовековне архитектуре, и његово последње дело манастир Бањска (коју су Турци порушили), врхунска грађевина ненадмашене лепоте грађевинарства тога доба. Милутин је, између осталог, изградио или обновио Богородицу Љевишку у Призрену, Тројеручицу у Скопљу, Цркву св. Јоакима и Ане и Студеници, цркве Св. Ђорђа у Нагоричину и у Дабру, цркву Св. Никите у Скопској Црној гори, итд. Градио је задужбине у Светој Гори (сазидао је главну цркву у Хиландару, проширио конаке и манастир заштитио их чврстим зидинама; у Солуну је подигао цркве Свете Тројице, Светог Николе и Светог Ђорђа, а обдарио је и цркву Светог Димитрија; у Цариграду је подигао цркву у манастиру Продрому, а у светом граду Јерусалиму основао је манастир Св. Арханђеласклониште за српске ходочаснике. На Синају, у манастиру Богородичном подигао је храм Св. Стефану, коме је посвећен и манастир Бањска, а у Цариграду Милутин је подигао велику болницу у којој је отворена школа за учење медицине.

Због велике задужбинарске делатности, као и због чињенице да је Србију подигао до водеће балканске силе, Српска православна црква канонизовала је краља Милутина за свеца.


Несуђена невеста

Још док је био краљевић, Милутин је имао примамљиву женидбену понуду од византиј-ског цара Михаила VIII Палеолога. Радило се о покушају византијског цара да склопи споразум са српским краљем Урошем I. Георгије Пахимер, у то време водећи византијски писац, аутор књига о влади Михаила VIII и о влади Андроника II, пише о томе како је "цар одлучио да своју другу кћер Ану пошаље краљу Србије Стефану Урошу да би је удао за његовог другог сина Милутина... Пошто су завршени међусобни договори, пошаље у посланство јерарха (патријарха), а с њим и кћер са величанственом царском свитом. (Ана је у то време имала око 12 година)." Стигавши у Верију, одлучише да пошаљу Стефану Урошу хартофилакса (патријарховог секретара) Века, а са њим и (митрополита) Трајанупоља и Кондумна. Јер према налогу царице (Теодоре) требало је да хартофилакс оде унапред и подробније се упозна са приликама код Срба, да види какав је њихов начин живота и како је устројен ред у њиховој држави. Она сама припремила је кћери величанствену пратњу, уз сву разноврсну царску раскош."

Краљ Милутин, са мајком Јеленом Анжујском (фреска из Грачанице) На сабору у Дежеви, после пада с коња, и прелома ноге који се иском-пликовао, Драгутин се одрекао престола у корист брата

Раскошну царску свиту чекало је изненађење. Пахимер је забележио: "Дошавши, они тамо не само да не видеше ништа достојно свите и одговарајуће (краљевске) власти, него је Урош, гледајући њихову пратњу и послугу, а нарочито евнухе, упитао шта би они требало да буду. А кад је чуо од њих (Византинаца) да је такав царски ред и да принцези следи таква пратња, он негодујући рече: Е, е, шта је то? Нама није уобичајено такво понашање: И то рекавши, одмах показа једну младу жену, сиромашно одевену и предењу посвећену: Тако се ми, рече показујући руком, односимо према младима. И све је код њих било припросто и сиромашно, као да животаре о зверињу (од лова) и крадући..."

Царска свита доживела је још непријатности у тадашњој патријархалној и сиромашној Србији. Враћали су се у великом страху. "Јер", пише Пахимер, "становници те земље, долазећи у групама, често су опкољавали улогорене (Византинце) и посматрали куда ће даље. Њима је био циљ да посматрају њихове ствари, како би их, напавши ноћу, опљачкали. То се, најзад, после кратког времена и догодило: дошавши нечујно ноћу, украли су њихове коње и, колико их ноге носе, ишчезли." Коначно, Византинци су стигли у Охрид, па у Солун и "одбацивши тај брак, вратише се цару."

Тако је пропао први покушај женидбе младог Милутина визан-тијском принцезом. Али, остало је неразјашњено ко је била она млада жена која је прела на Урошевом двору. Наводи се да је Урош показао на жену одговарајућег ранга и статуса, а то је могла да буде Каталина, Мађарица, супруга Милутиновог старијег брата Драгутина. Неки аутори (Владимир Мошин) иду даље, па закључују да је поменута Урошева снаха била, у ствари, Милутинова прва жена, нека српска властелинка. Како ће се касније показати, Милутинов интимни живот био је пун изненађења, тако да ни та могућност није искључена.


ИМЕ АПОСТОЛОВО

"... Цар је жалио губитак женске деце по порођају, а то се десило код двоје-троје деце. А пошто се и ова младица роди, ужасан страх завлада и за њу, те нека од искусних и часних жена даде савет, уосталом уобичајен многима, на основу кога се спасаваху новорођенчад. Савет је: да се пред сваку од постављених слика дванаесторице главних апостола учврсте подједнако дуге и тешке свеће, истовремено упаљене, и да се појући моли за новорођенче, продужавајући молитву све до самог утрнућа пламена свеће. Која буде преостала међу другим већ угаслим, његово (тог апостола) има да се да новорођенчету, како би, и оно чувано, преживело. Тако је, дакле, тада и урађено по налогу царевом, и преостала је свећа Симонова, те новорођенче би названо Симонидом по имену, носећи ради заштите апостолово име."

(Георгије Пахимер: ПОРЕКЛО СИМОНИДИНОГ ИМЕНА)


Безимена Тесалка

Већина историчара, следећи византијске изворе, бележи да је прва Милутинова жена била Тесалка, кћерка севастократора Јована Анђела. И ту почињу забуне. Милутин је те, 1282. године, већ био на власти. "Млад, леп и вичан оружју" како је забележио његов биограф и савременик архиепископ српски Данило Милутин креће у ратне походе према југу, али и у женидбене пустоловине.


За краља Милутина биле су удате: српкиња Јелена, византијска принцеза Тесалка, Мађарица Јелисавета, која му је била прија и коју је отео из манастира, бугарска принцеза Ана и византијска принцеза Симонида (а неке илузије на везу Милутина са Симонидином мајком, царицом Ирином Јолантом, сасвим су јасне).


Тесалка, којој ни име није утврђено, вероватно се веома кратко задржала у Србији. Поједини историчари - полазећи од фреске у Ђурђевим Ступовима, на којој је први пут осликан Милутинов краљевски лик заједно са краљицом Јеленом сматрају да је реч управо о Тесалки. Али, Јован Анђео је имао другу кћерку која се звала Јелена и за коју се зна да је била удата за Виљема де ла Роша. Јован Анђео свакако није могао имати две кћерке истог имена.

То је навело неке ауторе на закључак да је, пре брака са Тесалком, Милутин био ожењен Српкињом властелинског рода која се звала Јелена. Осликана у Ђурђевим Ступовима, 1282. године, ова Јелена је, могуће, била напуштена исте године ради краљевог брака са кћерком Јована Анђела.

У другој половини или крајем 1283. године и Тесалка је враћена оцу.

Мађарица Јелисавета, Бугарка Ана

Прогнану Тесалку сменила је Мађарица Јелисавета. Сви извори се слажу да је у питању била кратка али страсна љубав и наглашавају да је краљ Милутин завео своју прију, рођену сестру Каталине, супруге његовог старијег брата Драгутина. Необично је било то што је Јелисавета још од детињства била опатица у манастиру на Маргитином острву код Будима. Јиричек наводи као извор Пахимера који тврди да се Милутин са овом калуђерицом, својом пријом, нашао код свог брата Драгутина, да ју је завео и оженио се њоме. Нићифор Григора, опет, истиче да се српска црква опирала томе браку због тога што је млада била калуђерица и због тога што су Милутин и она били у сродству.

"Милутин се", пише Јиречек, "после извесног времена раставио и са овом женом племенитог мађарско-куманског порекла (пре 1284), али је код себе задржао њену малу кћерку. Јелисавета поста опет опатицом у манастиру на Маргитином острву, али се већ после неколико година поново удала, овога пута за некога чешког племића који је имао краљевску моћ. Био је то лепи Завиш, син Будивоја из Крумаве... Јелисавета му роди сина, и када је Завиш позвао на крштење младог краља Већеслава II у Прагу, беше он неочекивано ухваћен и погубљен пред зидинама града Хлубоке код Буђејовица (у августу 1290). Јелисавета се после ове несреће, повуче у манастирску самоћу на Маргиритино острво које није више напустила до краја живота."


После Милутинове смрти, настао је велики метеж у држави. За власт су се борили Милутинови синови Стефан Дечански и Константин, и Драгутинов син Владислав, а најамничке војске Турака, Татара и Кумана, бориле су се, одметнуте у пљачку, једне против других. Метеж је био толики да су чак и спровод Милутиновог тела из Неродимља у Бањску, нападали ратници и пљачкаши.


Када је Јелисавету отпремио брату, мађарском краљу Ладиславу IV, краљ Милутин се, вођен политичким разлозима, почео да приближава бугарском двору. Њему је био потребан савезник те 1284. године, у време великих успеха у одмеравању снага са Византијом, ради развијања офанзиве у Македонији и Тесалији. А савезништво је, по опробаном обичају, потврђено браком краља Милутина са кћер-ком бугарског цара Георгија I Тертера. Њено име, Ана, познато је из Пљеваљског Требника. У Требнику је, наиме, уз Милутина наведена краљица, "чедома" (деца) и остали чланови краљевске куће.

Брак између краља Милутина и Бугарке Ане Тертер трајао је, изгледа, прилично дуго. Неизвесно је, међутим, да ли је овај брак трајао све до краја XIII века или је, пак, раскинут у време бурних збивања у Бугарској, када је, под притиском Татара, Милутинов таст Георгије Тертер пао с власти, а на власт се попео нови цар Смилец. Могуће је да се Милутин развео пре 1296. године, јер у манастиру у Ариљу, осликаном те године, Ана није представљена у композицији на којој Христ благосиља Милутина, Драгутина и Драгутинову супругу Каталину.

Занимљива је била даља судбина Бугарке Ане Тертер, претпоследње супруге краља Милутина. Пошто је упућена као талац у Цариград, она се (1300. године) удала за деспота Михаила (Димитрија) Анђела званог "Кутрул" (Ћелавац). Овај епирски деспот био је познат по томе што се први пут оженио принцезом Аном, кћерком цара Михаила VIII, оном истом несуђеном невестом српског тада принца Милутина.

Као што је било тешко утврдити број и дужину Милутинових бракова и редослед женидби, исто тако је историчарима било тешко да утврде са којим супругама су рађана Милутинова деца. Милутинови синови, Стефан и Константин, једно време нису били признати од стране владара суседних православних земаља ни од стране католичког Запада. Стефан (Дечански) био је у браку са Теодором, кћерком бугарског цара Смилеца, а кћерка Ана (Неда) удата је за потоњег бугарског цара Михаила Шишмана. Са Мађарицом Јелисаветом Милутин је имао кћер Зорицу (Царицу) и у време када је са Латинима склапао споразум против Византинаца, он је ову своју кћерку био обећао француском краљу Карлу Валоа Млађем...

На искрају XIII века стари српски краљ Милутин већ има нове брачне планове. Подстицаји су опет дошли из Византије.

Цар нуди Симониду

Краљица Симонида, Грачаница, око 1320. године: по тадашњим обичајима, девојке су дорастале за удају са 12 година

"Откако је краљ Милутин", каже у "Историји Византије" Георгије Острогорски, "одузео 1282. године Византинцима Скопље, упади Срба у византијске области нису више престајали. Године 1297. Византинци су најзад предузели противнапад под заповедништвом истакнутог војсковође Михаила Главаса, али овај последњи напор остао је узалудан. Према младој словенској држави истрошена Византија била је немоћна. Тада је Адроник II решио да се са Србима нагоди и понудио је краљу Милутину уговор о миру и брак са својом сестром Евдокијом, удовом трапезунтског цара Јована. Веза са Византијом пружила би Милутину подршку у борби са братом Драгутином, а брак са византијском принцезом много би подигао његов углед."

Нићифор Григора у "Ромејској историји", из разумљивих разлога, ову брачну понуду Милутину посматра из другог угла. "Ову Јевдокију", пише Григора, "затражи путем посланства српски краљ (Милутин) себи за жену да би овековечио мировни уговор са Ромејима (Византинцима). Био је, наиме, моћан и није остављао на миру Ромеје заузимајући им и пленећи земље и градове. Краљево тражење довело је цара у вишеструке неприлике. Прво, што је до краљевог пријатељства много држао: друго, што се царева сестра грозила везе са краљем и није хте-ла да се пред њом спомиње; треће, што би то био (краљу Милутину) већ четврти (можда и пети) брак... Пошто је Јевдокија брак с њим одбијала из дна душе, а краљ је оз-биљно настојао на свом захтеву и поткрепљивао га је не малим претњама, цар је био принуђен да краљу скрене пажњу на своју кћер Симониду, која је била у узрасту од пет година. Краљ би је узео себи да је одгаја док не дође у законито доба за брак (тада се 12 година сматрало пунолетством) и постане супруга."

Браку Милутина и Симониде противили су се многи Срби и Византинци, али и суседи. Милутин је те 1299. године био већ зашао у позне године (верује се да је рођен око 1253), а Симонида је била још дете.


Милутин је проширио границе своје државе, али се задржао у оквирима које је могао да брани и одбрани, што није учинио његов унук Стефан Силни. Унук је, у Дечанима, Милутина ставио у центар лозе Немањића, јер - Милутин му је био узор. У сваком случају, Милутин је био можда већи владар од Душана Силног, извиканог за најјачег српског властодршца. А подигао је више цркава него сви Немањићи заједно: 42. Грачаницу, ремек дело средњо-вековне архитектуре, Бањску, коју су Турци срушили, Богородицу Љевишку у Призрену, главну цркву у Хиландару, цркву у оквиру Студенице, три цркве у Солуну, цркву у Цариграду, манастир у Јерусалиму... Па ипак, његове мошти почивају у цркви која није његова задужбина, Храму Светог Краља, у Софији.


Преговори о браку између Милутина и Симониде трајали су месецима. Андроник II је овај деликатан задатак поверио дипломати и писцу Теодору Метохиту који је, тим поводом, на челу посланства, пет пута боравио у Србији. Димитрије Оболенски, писац књиге "Византијски комонвелт", упоредио је ова Метохитова путовања у Србију са оним од пре тридесет година, када су изасланици Михаила VIII долазили на двор Уроша I у намери да склопе брачни уговор између цареве кћерке Ане и младог краљевића Милутина. Тада је српски краљевски двор био "скроман и јадан", а сада је Србија, захваљујући снажној Милутиновој личности, била велика, богата и моћна држава, у којој се раскош могла мерити са византијском. И заиста, у "Посланичком слову", поверљивом извештају који је упутио у Цариград, Теодор Метохит пише:

"... Водили су ме не малобројни млади пле-мићи, свечано опремљени, отуда послати да ми укажу почаст како је обичај. Читава церемонија и пролазак беху врло елегантни, са пуно уважавања и кићености... И сам краљ (Милутин) се веома био накитио и читаво тело празнично оденуо, претрпавши се драгим камењем, бисерјем и нарочито златом колико год је могао. Цео двор бљештао је од свилених и златом извезених тканина... Отуда (из двора) овамо све у изобиљу стиже...

Осим дивљачи, добијамо и многих и разних птица и друге јестиве зверади као што су шумски вепрови и јелени а, поред тога, обично сваког дана се са архонтове трпезе шаљу и многобројна укусно припремљена јела и посластице у златним и сребрним тањирима и посудама... Краљ Трибала (Срба), кад је посни дан, шаље нам још и свеже и сушено воће... и најбоље њихове колаче као и комаде приготовљених риба, уловљених недавно у овдашњим рекама или оним удаљеним, свежих или усољених, све до оних великих и масних дунавских..."

Краљица је плакала

Карта Србије Краља Милутина: Милутин је освојио нешто мање територије од Душана, али се Милутинова држава сматрала јачом, због боље унутрашње организације, и компактности територије

Дуги и исцрпљујући преговори око брака Милутина и Сикмониде окончани су уочи Ускрса 1299. године. Смирио се и византијски патријарх који је дуго одбијао да потврди брачни уговор између остарелог краља и малолетне принцезе и у знак протеста није излазио из манастира Памакаристе. Кад је цар Андроник II успео да одобровољи патријарха, саопштени су услови преговора. Поништени су сви претходни Милутинови бракови, а српски краљ је добио у мираз све византијске земље које је претходно војнички освојио. Заузврат, Византинци су, као залог постојаности ове брачне заједнице, добили таоце бившу Милутинову жену, Бугарку Ану Тертер и четовођу Котаницу који је, пребегавши Србима, нанео грдне муке Византинцима.

Да би испоручио таоце и примио царско дете, Милутин је похитао ка Вардару, где је, на средини реке, извршена размена. Мала Симонида стигла је са великом и раскошном пратњом. Георгије Пахимер бележи да је затим "охридски архиепископ Макарије одслужио уобичајене службе, она (Симонида) је примила уобичајене части, а сам краљ је примио цареву кћер више него као супругу. Јер, дочекао ју је благонаклоно, не на коњу као што је био обичај дочекивати, него сјахавши кад је прилазила, то јест као пред господарицом а не пред супругом."

Да овај брак између старог краља и премладе краљице није увек био стабилан, потврђује сведочење Нићифора Григоре из 1317. године. Тада је, наиме, умрла Симонидина мајка царица Ирина Јоланта, која за живота није била у добрим односима са својим мужем Андроником II. Одвојивши се од цара, у Солуну је, по латинским обичајима, плела мреже како да своје синове, Димитрија и Теодора, обезбеди земљама и престолима. "Ласкала је краљу (Милутину) многим и безбројним даровима и наговарала га је, пошто није било наде да ће од краљице (Симониде) добити дете, да наследство владавине над Трибалима (Србима) пренесе на једног од краљичине браће." Није, наравно, успела у свом подухвату, а када је умрла, Симонида је зажелела да после сахране остане дуже у Цариграду. Григора наводи да су тада "дошли посланици од њеног супруга, наиме краља Србије, носећи претње против ромејске земље ако се она што је могуће брже не врати супругу. Пошто ју је (Милутин) жарко волео, суседним земљама и градовима Ромеја (Византинаца) пружао је највећу сигурност, а због њеног одсуства био је љубоморан и пун неповерења. Бојећи се да зет не оствари претње, а то је могао лако јер је располагао великом војном снагом, цар је одмах послао своју кћер."


Милутин се на север проширио све до Мачве, држао је Рудник и Београд. Ратовао је са Дубровчанима, освојио Драч, па га после изгубио. На југу је освојио Скопље, и држао Македонију до Велеса и Штипа. На истоку је освојио Браничево. Држао је Дебар и добар део Албаније. Папа је позивао властелу да се дижу на рат "против окорелог шизматика". На западу је ратовао са властелом бана Павла Брибирског. Дуго је ратовао око круне против старијег брата Драгутина. Ослепео је сина Стефана Дечанског, кад му се побунио. Пре Душана доносио је законе. У поседу је имао седам рудника сребра. У најамничкој војсци имао је чак и Шпанце.


Симонида је тада, пише Григора, била у узрасту од 22 године. "Уплашена да не буде по повратку убијена од стране мужа, који је увек био подозрив према њој а сада још и распаљен великим гневом, смислила је да обуче монашку одећу и тако побегне од заједничког живота с њим. Није се усуђивала да то учини док је код оца боравила, да га не би изложила оптужби због јавног саучесништва... Боравећи (у Серу) више дана тајно је од неког купила монашку ризу и обукла је једне ноћи. Тако се следећег дана ненадано појавила пред Трибалима који су је пратили, и изазвала код њих не мало запрепашћење и збуњеност, тако да су из страха од господара хтели не-што страшно против ње предузети. Наиме, или да јој подеру ризу и да је против воље одведу њеном мужу, или као другу могућност, да је убију, да не би жива, станујући веома далеко од свога мужа, мучила његов дух жестоким боловима. Али, њен полубрат, син друге мајке деспот Константин, који је такође био присутан, предухитрио је те планове и исправио њену лакомисленост, слутећи да би краљ (Милутин) веома рђаво примио то што се десило. Он јој је, пришавши силом, подерао ризу и обукао уобичајену њену одећу. Затим је предао Трибалима и наредио им да је што је могуће брже одведу, иако се она опирала и плакала." Четири године после овог догађаја, умро је српски краљ Стефан Урош II Милутин. Преминуо је изненада, 29. октобра 1321. године, у дворцу Неродимље на Косову. Велики владалац, пише Константин Јиричек, имао је "растрован живот у породици." Одмах после његове смрти избише велики немири. О престо су се борила три претендента: Милутинови синови Стефан и Константин и Драгутинов син Владислав. Туђи најамници - Кумани, Татари, Турци војевали су једни против других. На путу од Неродимља до Милутиновог првог почивалишта, манастира Бањске, ратници су узнемирили и спровод тела краља којим је руководио епископ Данило.

Удова, краљица Симонида вратила се у Цариград, где је боравила у храму Пресвете Богородице. Две и по године после Милутинове смрти послала је из Цариграда у Србију скупоцено кандило и златоткане покрове за краљев посмртни одар. После тога се замонашила и ступила у манастир Светог Андрије.


СРПСКИ КРАЉ - БУГАРСКИ СВЕТАЦ

Чудном игром судбине мошти Светог краља Милутина, највећег српског задужбинара, не почивају ни у једној од његових многобројних задужбина. Краљ Милутин преминуо је 29. октобра 1321. године, у свом дворцу Неродимље на Косову. Сахрањен је у његовој најзначајнијој задужбини - манастиру Бањска. Око 1389. године, због неповољних политичких прилика, мошти краља Милутина пренесене су из Бањске у рударско место Трепчу, а одатле, око 1460. године, у Софију, где се и данас налазе.

Окружен липама и брезама, у средишту Софије налази се један од најлепших православних храмова у Бугарској црква Свете недеље, у којој почивају мошти српског свеца и краља Стефана Уроша II Милутина. Није познато када је ова црква саграђена; први помен о њој забележен је 1578. године, а током османлијске власти више пута је рушена и обнављана, да би, за време великог пожара, 1863. године, изгорела до темеља. Цариград је дозволио да се на истом месту подигне нови храм који је по реликвији, Милутиновим моштима, добио ново име Црква Светог краља. За време венчања једног члана царске породице, 16. априла 1925. године, црква је готово до темеља разорена експлозијом коју су подметнули бугарски комунисти, а када је, 1935. године, обновљена враћено јој је име Света недеља.

Тако су мошти српског краља, који је проживео буран овоземаљски живот, на драматичан начин преживеле пожаре и разарања и остале као светиња све до дана данашњих.

Колико Бугари поштују српског и свог свеца, Светог краља Милутина, најбоље сведочи чињеница да су његове мошти (без главе и десне руке) смештене у прелепом изрезбареном и осликаном ћивоту, десно од иконостаса. Преко моштију, током целе године, верници полажу пакетиће са исписаним именима које, посредством Светог краља, намењују својим мртвима. Уочи сваког 30. октобра, дана Светог Милутина, свештеници цркве Свете недеље износе мошти из ковчега и уносе их у олтар. Ту их преоблачеи током целе ноћи одржава се бденије. Бело платно на којем су Милутинове мошти лежале протекле године сече се на ситне комадиће и дели народу, за здравље и исцељење болесних. Свечану јутарњу литургију, 30. октобра, обавезно служи владика, а препуном црквом одјекује песма: "Свети боговенчани краље Стефане, моли Бога за нас". После тога сакупљеном народу се обраћа архијереј говором о Светом краљу Милутину и његовим заслугама за српски народ и православље.

Занимљиво је да се у Бугарској чувају мошти само двојице православних светаца - краља Милутина и пустињака - чудотворца Ивана (Јована) Рилског, такође српског светитеља.

Српска православна црква слави дан упокојења Светог краља Милутина 12. новембра (30. октобра по старом календару). Истог дана, у Српској православној цркви се чува спомен на Милутиновог брата Драгутина (монаха Теоктиста), њихову мајку краљицу Јелену и обртеније часних костију Милутиновог сина Стефана Дечанског. Народно светилиште постао је и један бор у Неродимљу који је, по предању, засадио сам краљ Милутин. Народ се окупља код бора на сабор о Ускрсу.

1 коментар:

Анонимен рече...

Where did you find it? Interesting read »

Loading...

Архива на блогот

Site Meter