Пребарај го блогов

сабота, мај 27, 2006

МАНАСТИР СВЕТОГ ОЦА ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ



МАНАСТИР СВЕТОГ
ОЦА ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ

ОСНИВАЊЕ И ИСТОРИЈА МАНАСТИРА

Политички догађаји који су се одиграли крајем Х и почетком ХI века, морали су оставити трага у градитељству ове области. Победом Василија II (976.-1025.) над Самуилом, Византија је вратила раније изгубљене територије Балканског полуострва, што је захтевало реорганизовање политичке и црквене управе и стављење становништва под његов утицај. Царском повељом из 1020. године, Василије II реорганизовао је Охридску патријаршију, сада архиепископију, у којој се спомиње епископија Морзовишка, у чијем саставу је поред осталих места и Козјак - данас име планине у чијем подножју се налази манастир св. Прохора Пчињског. Њега је изградио византијски цар Роман IV Диоген (1067.-1071.), на молбу потоњег свеца и патрона храма Прохора Пчињског. Систематска археолошка ископавања уз свестранију анализу досадашњих сазнања, потврдила би тврдњу да је првобитна скромна једнобродна црква саграђена у ХI веку или почетком ХII столећа.

И поред свега, тада добро настањену и богату област Врања су многи нападали. Према речима Стефана Првовенчаног, Немања је у ратовима са Византијом између 1180.-1190. године освојио област Врања. Припајањем новоосвојених територија Србији отворила се потреба за организацијом цркве коју је спровео св. Сава 1220. године. Манастир је остао у саставу српске државе све до њеног дефинитивног пада, али је и тада неко мислио о њему. Краљ Милутин је, уз своје 40 манастир-задужбине, обновио и ову, и из карловачког родослова знајемо да ''САГРАДИ И МАНАСТИР ПШИНСКОМУ ПРОХОРУ'', што потврђује и узидана опека на северној фасади старе цркве, са, у плитком рељефу изведеним именом САВА, откривајући његову непосредну бригу о обнови храма, архиепископ Сава III (1309.-1316.)

Многе ствари су се издогађале у овоме манастиру, а и између турског и српског народа, те је тек 1912. године после ослобађања ових јужних крајева предат Србији.

МАНАСТИРСКИ КОМПЛЕКС - ЦРКВЕ И КОНАЦИ

Основа цркве

Манастирску целину данас обједињује ограда од лепо сложеног притесаног камена препокривена каменим плочама и ћеремидом. Ограду прекидају са северне, западне и јужне стране, преузимајући њену функцију, импровизантне зграде велелепних манастирских конака. Главна ''Врањска'' капија са запада води право на цркву, док она на југу испод конака окренута је Куманову по чему је добила име. Источно, цркву од зграде ''Митрополије'' одвајају делимично откривени темељи, по својој прилице цркве св. Јована. У овом степену истражености тешко је сагледати средњевековну манастирску целину којој припада средишњи део порте око гроба св. Прохора Пчињског.

ЦРКВЕ

Древно светилиште саграђено је на старом култном месту где је живео преподобни Прохор Пчињски. Простетитељ и потоњи светац за живота је, како предање каже, одредио себи вечито боравиште у подножју планине Козјак. И поред недостатака поузданих материјалних доказа има довољно разлога за тврдњу да је садашњи гроб св. Прохора део првобитног храма. Од најстарије светиње данас је очувана капела где почивају мироточиве мошти св. Прохора. У питању је мала, поклоничка ниска правоугаона просторија. У сферно обликованој источној страни смештене су мошти светитеља, где је, у десном горњем углу мали отвор из кога већ један миленијум непрекидно извире чудотворно миро. Св. Прохор је тренутно једини српски светитељ-мироточац у Србији.

Западна половина Милутинове доградње тада новога храма је нестала у обнови крајем ХIX века, остављајући нас у недоумици како је храм у целости изгледао. Вероватно је, као и већина једновремених цркава настала по византијском стилу, због њеног тадашњег утицаја, као једнобродна црква. Прозори издужени и лучно засведени, у првобитном облику сачувани су на северној и источној страни.

Градитељски занос из времена краља Милутина васкрсао је сву лепоту украшавања фасада опеком. Складно сложене опеке, заједно са камењем и малтерним фугама, нуде изненађујуће заносне колористичке ефекте који се мењају у зависности од угла под којим сунце осветљава фасадне површине. Судећи по сачуваној бордури на северном зиду, црква је некада имала зидани иконостас. Црква се значајно обновила крајем ХVI века, када је дограђен параклис у славу пресвете Богородице, где је кориштен исти материјал за градњу, али на мање декоративан начин. У параклис се из наоса улази ходником уз гробницу св. Прохора и кроз врата на јужној страни нове цркве. Као руком судбине, по трећи пут у својој историји стару светињу обгрлила је и надвисила нова црква започета 1898. а довршена 1904. године. У цркву се улази са запада преко дванаест концентрично сложених полукружних степеника. Изнад самих врата налази се мермерна плоча на којој пише:

КОНАЦИ

Овај манастир окружују 4 конака и то:

  1. Краљевски конак из 1912. године
  2. Северни конак из 1891. године
  3. Тзв. Митрополија (за мало уваженије госте, као митрополите) из 1890. год.
  4. Нове,''Врањске зграђе'', саграђене у периоду од 1854. до 1862. године, јединствени пример манастирских конака у Србији.


СЛИКАРСТВО

Вишевековну историју манастира живописно осликава сачувана фреско декорација. Зидне слике, пажљивом посматрачу на особен начин саопставају своју прошлост, али и разоткривају све чари узвишено лепог које, истина је, још једино можемо наћи у савршенству и надмоћној зрелости византијског сликарства.

Најстарије зидне слике налазе се на спољним површинама гробнице св. Прохора Пчињског. Не видимо их, али са сигурношћу можемо тврдити да постоје. За разлику од осталих зидних површина, три слоја фреско малтера констатована су једино са спољне стране северног зида капеле, или јужног зида цркве, као најстаријег дела светилишта. Други пут црква је живописана после обнове из времена архиепископа Саве III (1309.-1316.). Један од најзначајнијих сликара византијског света ангажован на двору краља Милутина, Михаило Астрапа, живописао је цркву св. Прохора 1316. или 1317. године. Свој рад он је обележио потписом на округлом штиту св. Димитрија (Х МИ ХА НЛ), заштнитика града из кога је уметник дошао. Доста фресака је непрепознатљиво из тог доба, али разликују се Архијереји из поклоњења Христу Агнецу, св. Данило Столпник и св. Архиђакон Стефан, св. Кирило Александријски и св. Климен Охридски, св. Никола и св. Силвестер... Због скоро потпуног уништења осталих фресака, 1488./9. године исликане су нове, на месту старих, руком младог, али искусног фрескописца, који је поштовао старе, те је направио прво скице старих и на њих доцртао нове фреске, које и дан данас тамо, уз све остале, и стоје. Много фрескописаца је доцртало нове фреске, које се веома лако дају препознати, а чине ову цркву једну од највећег уметничког подухвата из свих доба фрескосликарства.

Ризница је веома мала у односу на шта се то пре сматрало једном од највећих, и са много књига. Стол из 1605./6. (сада у Археолошком музеју у Скопљу), иконостас, а данас остатак двери, исто у музеју, и дуборезано Распеће у манастирској ризници. Пожар је једноставно и уништио највећи део библиотеке и ризнице овога манастира 1841, те је и већина млађих икона, књига из ХIX века. После овога, манастир ради као културно-просветни центар овог краја и у њему ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а организовано се учи иконописачки занат.

Једна од можда најпрепознатљивијих и значајнијих је икона св. Прохора Пчињског (118цм х 85цм) са сценама из његовог житија, настала 1871. године, коју је израдио самоуки иконописац Захарије Десперски Самоковац.

Заиста, и ова тако мала ризница, фреске и сам манастир сведочи о значајности овога манастира на овоме поднебљу, његов значај и у уметности и опису живота житеља ове области. Амин.

Икона св. Прохора Пчињског са житијем, 1871. година

Фреска - св. Прохор Пчињски

Фреска - Нерукотворени Образ

Фреска - Богородица Ширшаја

Фреска - Тајна вечера

Нема коментари:

Loading...

Архива на блогот

Site Meter